Sjedili smo ispred ogromnog staklenog prolaza čekajući avion. Prostor je bio definitivno preširok za ovako malo ljudi. Vani se vidjela avionska pista i avioni koji su konstanto polijetali i slijetali. Svako polijetanje ili slijetanje stvaralo je ogromnu buku, ali mi se nismo previše obazirali. Bezvoljno smo sjedili ispred s tužnim izrazima lica. On je bio nervozan, znam to. Nije mu se išlo, sigurno. Nisam ga ja tražila da ide. Nisam niti znala. Mrzim njegovu savjest. Držali smo se za ruke tek tako da ga paparazzi ne bi gnjavili. Ne želimo veliki naslov u sutrašnjim novinama u kojem piše da prekidamo ili nešto slično jer svi jednostavno umiru za informacijama o nama. Glupi ljudi koji nemaju pametnijeg posla nego se petljati u tuđi život. Najrađe bih im dala 5 kuna da si odu kupiti jedan. Uvukla se neka mučna tišina. Oboje smo gledali na svoju stranu i bili smo čak i malo okrenuti jedno od drugog.
-Tom, kad je ukrcavanje?- pitala sam promuklim glasom jer ništa nisam rekla već dobrih pola sata iako sam znala odgovor na to pitanje.
-U 12.-, kratko je odgovorio.
-A koliko je sad?- pitala sam nakašljavši se.
-Ne znam, ljubavi.-, rekao je i vratio se gledanju u staklo. Neko vrijeme sam piljila u njega, a onda sam i ja pogledala staklo. Izvadila sam mobitel iz džepa i pogledala na sat. Još dvadeset minuta. Prtljagu smo prije toga prijavili i sad nam je ostalo samo čekati da se staklena vrata otvore i počne ukrcavanje u avion. Super, još dvadeset minuta čekanja u tišini, a nakon toga nas čeka sat i polni let koji ćemo isto tako vjerojatno provesti u tišini. Ponovno sam pogledala u Toma čekajući da nešto kaže, ali nije ni primjetio da ga gledam. Sjedili smo na klupici, a ne na sjedalima kao ostali u čekaoni. Približila sam mu se i naslonila glavu na njegovo rame. Provukao je ruku iza mojih leđa i zagrlio me. Tako smo sjedili neko vrijeme piljeći u prazno.
-Hej, hej, hej!- čula sam poznat glas iza sebe. Tom me pogledao u čudu.
-Mislili ste otići bez nas?- Bill i Zara su sjeli pored nas.
-Pa, nekako smo se nadali da se vi nećete prikrpat.-, odvratio je Tom sarkastično.
-Šta je tebi?- Zara ga je čudno pogledala.
-Ništa, šta bi mi bilo?- vratio je čudljivi pogled.
-Ja znam što mu je!- Bill se odjednom ispravio, podigao ruku u zrak i glasno rekao. Dovoljno glasno da se pola čekaone okrene.
-Prosvjetli nas!- Tom me poljubio u čelo.
-Ti se bojiš da se NEĆEŠ svidjet Zarinom starom!- uperio je prstom u njega.
-Glupost.-, Tom se na silu nasmijao.
-A-H-A. A noćas si cijelu noć šetkarao po kući jer nisi mogao spavati.-, Bill se prkosno nasmijao.
-Ok, bilo bi sad dosta.-, rekla sam kad sam vidjela kako Tom gleda Billa.
-Pa nije ni čudo da se brine, pogledaj ga kakav je. Ni jedna te majka ne bi htjela za zeta.-, Bill se naslonio na zid.
-Dobro, sad mi je stvarno dosta.-, rekao je Tom i udario Billa po ruci.
-Au, jebote, koji ti je?- ovaj mu je vratio.
-Ti si počeo.-, Tom se otkrenuo.
-Ne, ti si.- Bill mu je isplazio jezik.
-Nisam ja kad si ti.-, ni jedan nije popuštao.
-Nisam.-
-Jesi.-
-Nisam.-
-Jesi.-
-HOĆETE VIŠE ZAČEPIT????!- zaderale smo se Zara i ja u isto vrijeme. Pogledali su nas i svai se naslonio na svoju stranu zida.
-Kad bi Tom prestao biti tako ukočen, možda i ne bi bilo prepirke.-, Bill je nastavio.
-Ja sam ukočen? Kako ti uopće sjediš u tim hlačama?- Tom je govorio sarkastično s trunkom podsmijeha.
-Koji je tvoj problem s mojim hlačama?- Bill se uspravio i nagnuo se preko mene stavivši jednu ruku na bok gledajući u Toma.
-Ništa, ja ti sam kažem...-, uskoro je nastala tolika galama da se nije moglo razabrati što uopće govore. Zara i ja smo se pogledale. Odmahnula sam glavom i poklopila rukama oči.
-Dobro, hoćete da vam damo noževe? Hoćete se klat?- Zara ih je obojicu opalila po prstima. Maknula sam ruke s očiju.
-Nisam ja kriv, on je počeo!- obojica su rekla u gotovo isto vrijeme.
-Naravno.-, rekla sam jednom pa drugom i obojicu ih potapšala po ramenu.
-Zara, ajmo mi po nešto za popit dok se ovi malo ne smire.-, predložila mi je.
-Može.-, rekla sam i ustala se. Tom me još držao za ruku pa sam se nagnula prema njemu i poljubila ga. Zara i ja smo uskoro lutale po aerodromu u Frankfurtu i, naravno, izgubile se.
-Što misliš, jel se Tom stvarno boji mojih staraca?- pitala sam ju dok smo tražile terminale.
-Da sam ja on bojala bih se.-, nasmijala se.
-Misliš da će im se svidjeti?- sad sam se i ja polako zabrinjavala. Glasno se nasmijala.
-Ček, ti to ozbiljno?- čudljivo me pogledala. Kimnula sam.
-Gle, čim ga tvoj stari vidi...ne želim ni pomišljat. A tvoja stara će mu odmah dat prospekte za komunu.-, nasmijala sam se.
-Nadam se da neće.-, nasmješila sam se neiskreno.
-JES!- viknula je odjednom. -Ok, terminal 25.-, ponavljala je stalno, a ja sam se smijala.
-Gle, ako je ovo terminal 15, moramo ih još 10 proći. Što znači da nećemo stići!- glasno sam se smijala.
-I to kaj nećemo!- ova je rekla i počela trčati, pa sam i ja za njom.
-ZARA! Daj stani!- nasmijala sam se trčeći za njom. Uspjele smo se dovući na vrijeme, ukrcavanje je već počelo.
***
-A DI STE VAS DVIJE??- obojica su rekli u isto vrijeme. Bill je zgrabio Zaru i zažvalio ju na sred čekaone.
-Joj, djeco, daj odrastite više.-, nasmijao se Tom i primio me za ruku. Kad sam mu prišla poljubio me i počeli smo se kretati prema izlazu. Ušli smo u onaj mini bus koji nas je odvezao ravno do ulaza u avion gdje su, iz nekog meni nepoznatog razloga, ponovno pregledavali karte. Kako su Bill i Zara išli ispred nas, oni su bili prvi na redu.
-Naše su karte kod njih.-, rekao je Bill pokazujući na nas dvoje.
-Šta? Nemam ja tvoje karte.-, Tom je rekao.
-Kako nemaš?- Bill se čudio dok je Tom kopao po džepovima.
-Nemam, kažem ti.-, čudio se.
-Znam. Evo, izvolite.-, rekao je Bill i pružio stjuardesi karte.
-Kako ću te naježit sad, debilu jedan.-, Tom je odahnuo.
-A jebiga, bilo je zabavno, moraš priznat.-, Bill se nasmijao i Zara i on su ušli u avion.
-Bit će tebi zabavno, bolje ti je da sjediš na drugom kraju!- viknuo je Tom za njima, a Bill mu je u zraku pokazao prst. Pružili smo karte i počeli tražiti svoja sjedala. Ja sam išla prva, a Tom odmah iza mene.
-Red F sjedala 3 i 4.-, rekao je gledajući u karte.
-Ok, to je znači tu.-, rekla sam pokazavši prstom na sjedala. Prišli smo im i stavila sam ruksak u pretinac iznad.
-Tom, hoćeš ti do prozora?- pitala sam ga jer mu je ovo vjerojatno prvi put da leti u Hrvatsku.
-Pa mislim...ako ti baš želiš do prozora, nema veze.-, sramežljivo je odvratio.
-Ne, nije problem uopće. Uostalom, još nikad nisi vidio Zagreb.-, nasmijala sam se.
-A dobro. Hvala.-, nasmješio se. Sjeli smo i netko me povukao za rukav.
-Howdie, susjedo!- rekao je neki čovjek sa šeširom na glavi. Podigao ga je u znak pozdrava. Bio je obučen kao neki kauboj.
-Da...uhm...Howdie.-, nasmijala sam se pravivši se da imam šešir i da ga podižem.
-Tko je to?- pitao me Tom kad sam se okrenula natrag.
-Neam pojma, prvi put čovjeka u životu vidim!- nasmijali smo se.
-Ej, gle što sam nabavio.-, rekao je i počeo kopati po ruksaku. Nagnula sam se kako bih bolje vidjela. Izvukao je nekakav nastavak za slušalice iz ruksaka.
-Što je to?- nasmijala sam se.
-Vidiš? Dvije rupe, jedan ulaz.-, nasmješio se.
-Ok, zašto to zvuči tako perverzno?- podigla sam jednu ruku u zrak ispruživši dlan. Nasmijao se.
-Ma nee. Hoću reći da možemo prikopčati dvoje slušalice u isti iPod.-, ponovno je počeo kopati po torbi.
-Aha. Fora.-, nasmješila sam se.
-A gle tek ovo.-, rekao je i iz ruksaka izvukao crne i bijele slušalice. Utaknuo ih je u onaj nastavak i sve to spojio na svoj iPod. Nasmijala sam se.
-Znači, slušamo tvoju muziku.-, rekla sam stavljajući slušalice u uši.
-A-a. Ima i nešto tvoga. Mislim, ovo je novi iPod, kupio sam ga posebno za danas. Stavio sam svoju muziku i tvoj EmSiAr.-, rekao je podrugljivo, -Ima i Paramore-a, Simple Plana, Placebo-a, Kings Of Leon, Nickleback...ima tu dosta.-, nasmješio se.
-Opa, sviđa mi se.-, napravila sam neku čudnu facu.
-Aha, i meni. Mislim da ipak nije tako loše kako je trebalo ispasti.-, nasmijali smo se i uključio je iPod. Slušali smo glazbu i smijali se. Onda me odjednom netko povukao za rukav. Okrenula sam se.
-Susjedo! Mogu li te počastiti kikirikijem?- i pružio mi vrećicu.
-Aaaa...Hvala, može, zašto ne.-, odgovorila sam. Očekivala sam cijelu vrećicu, ali umjesto toga otvorio ju je i dao mi jedan kikiriki.
-Ako budeš htjela još, imam.-, nasmješio se i njegovi crni zubi su izašli na vidjelo. Zahvalila sam i okrenula se prema Tomu.
-Što je htio?- pitao me, a ja sam mu pokazala kikiriki. Počeo se smijati, doslovno tresti od smijeha.
-Oprosti, molim te.-, smijao se.
-Samo ti daj.-, rekla sam kroz smješak. Kad se napokon prestao smijati pomaknuo je onaj držač za ruke koji je bio između naša dva sjedala i obgrlio me jednom rukom. Naslonila sam se na njega i gledala kroz prozor. Ubrzo smo se i poljubili.
-Alo, ti drpadžijo.-, netko je stajao pored nas i kuckao Toma po glavi.
-Ha?- Tom je stalno micao tu ruku koja ga je kuckala.
-Nemoj da mi se susjeda požali na IŠTA jer te neće sutra biti. I šta ju tu navlačiš, sjedi kako valja.-, povukao ga je za jaknu. Tom se nasmijao.
-Neće, obećajem.-, nasmješio se.
-I da ne b' bilo ne zakon'te djece koju kasnije nećeš htjet prihvatit.-, prstom je pokazao na Toma.
-Ma neće biti, mi smo oženjeni.-, ovaj je odvalio, a ja sam progutala knedlu. Oženjeni?
-Aha, a dobro onda.-, rekao je ovaj i vratio se na mjesto. Okrenula sam se prema Tomu i nasmijala se. Primio me za glavu i poljubio u kosu.
-Zara Kaulitz.-, rekao je.
-Pa...nije loše. Valjda.-, okrenula sam očima.
-Zašto, što mu fali?- nasmješio se i zagrlio me.
-Pa ne znam...ono, Zara Kaulitz...-, rekla sam.
-Hah...malo je čudno.-, napravio je neku podrugljivu facu i praktički me stavio sebi u krilo.
-Zara Kaulitz-Lukin. E to dobro zvuči.-, rekla sam. Pogledao me.
-Da, bolje od Zara Kaulitz.-, poravnao mi je šiške. Nedavno sam ih napravila. Nisu onako klasične, nego su ukoso. Nasmješila sam se.
-Ali ja bih ipak rađe Zara Kaulitz.-, rekao je.
-Dogovorit ćemo se.-, nasmijala sam se i primakla mu se. Provukao je prste kroz moju kosu i nasmješio se. Netko se pored nas nakašljao. Tom je okrenuo glavu, a ja nisam jer sam znala tko je.
-Čuj, susjeda...Neugodan vam je taj položaj.-, Tom je okrenuo očima.
-Molim Vas.-, Tom je počeo, -Nije joj neugodno, jer kad bi bilo, moja supruga bi mi to rekla. Molim Vas, ne uplićite se više!- već je polako pizdio. Kimnula sam glavom.
-Aj' dobro...-, okrenuo se.
-Hvala.-, Tom je tiho odvratio. Nasmijala sam se.
-A sad...di smo mi ono stali?- zločesto se nasmješio i počeo mi se približavati. Svojim usnama je jedva dotakao moje.
-Ej, Tom, imaš kikirikija?- Bill je stajao pored. Tom ga je gledao kao da će ga ubit.
-Naravno.-, cinično se nasmješio, -Naravno da imam. Gle, dat ću ti i Zarine ako odeš i ne vratiš se više!- bijesno mu je pružio vrećicu.
-Ne treba, doći ću ja kasnije.-, nacerio mu se i otkrenuo se. Tom ga je gađao kikirikijem, onim koji je meni susjed dao.
-Više nitko valjda neće ometat. Ajde daj tatici pusu.-, nasmijao se i napućio usne. Pibližila sam mu se i poljubila ga. Htjela sam se odmaknuti, ali onda me primio za leđa i ubacio mi jezik. Nešto sam promrmljala i nasmješila se.
-Mmm...Volim te.-, mrmljao je.
-DAJ CRKNI!- viknuo je susjed. Nasmijala sam se, a Tom mu je zaprijetio šakom. Kad smo napokon sletjeli i izašli van iz aviona na aerodromu nas je dočekalo iznenađenje...
Post je objavljen 14.02.2010. u 13:32 sati.