Te davne 1992. 14.02.....čuo sam prvi put u svom životu za VALENTINOVO. U mojoj srednjoj školi organizirao se veeeliki ples povodom tog dana i svi su trebali naći partnera za ples koji će se održati u prostorijama škole. Prvo što je meni palo na pamet, kad sam čuo da stiže Valentinovo, je da je to neki praznik...da će biti neradni dan i da neću morat u školu. Pa kako nebi pomislio kad sam svih godina do te 91...92...slavio praznike poput 1. MAJ-a....pa onda neznam...4.7. DAN BORCA....29.11. DAN REPUBLIKE (alaj se tog dana prasaca klalo da im se broja nezna)...pa 27.7. DAN USTANKA U SRH...25.5. DAN MLADOSTI...16.7. DAN TENKISTA JNA....i unda odjednom «VALENTINOVO». Ja sam mislio da se radi o još jednom partizanu pod imenom Valentin kojeg su našli smrznutog na Igmanu....što sam drugo trebao pomisliti!? Onda je došao i taj dan plesa u školi i to Valentinovo.....sjećam se da sam došao pred školu sav upicanjen jer su rekli da se moramo srediti. Ono što mi niko nije rekao je da svojoj partnerici moram nešto kupiti tako da su me pred školom svi pitali «A ŠTO SI TI KUPIO SVOJOJ PARTNERICI!?» «Pas mater u dupe!!!! Pa što joj moram nešto kupiti!?!?!?»...kažu svi...»Isuse Bože...pa VALENTINOVO JE!!!!»...Ja se okrenem...reko u pičku materinu pa nisam sigurno jedini koji nije ništa kupio....ja odem do jednog – on svojoj kupio...i drugi je kupio svojoj...i treći je kupio svojoj....jedini ja NIŠTA!....Pa reko što ću sad majke ti mile. Kaže frend «Pa odi u trgovinu pa joj kupi nešto!»...Ma reko «S čim da joj kupim konjino...pa kune usrane nemam» (mada mislim da su tada bili «hrvatski dinari» tkz «hrdeki»). Pa što ću sad....pomislih ja...već me znoj napao a nebi bilo dobro da se fleke znoja vide na mojoj novoj humanitarnoj košulji koju sam našao u jednom od ona 2 hangara u kojima sam se tih godina kao prognanik oblačio. Pa ne mogu biti jedini koji nema ništa....i mislim ja mislim...mislim...i ne da se sjetim...nego sam skočio u onaj snjeg ispred škole od sreće. Odpičim ja doma...otvaram sav zapuhan vrata od stana....viče stara «Što ti je!?»...reko «Stara moram imat poklon za plesnu partnericu!»...veli stara «A zbog čega moraš imat poklon!?»...Sjetio se ja Dana Borca...Mladosti...i Titinog rođendana...pa ko će još i staroj sad ići objašnjavati kad ni meni nije jasno...reko «Stara jebi ga...kažu da je to narodni običaj!» E tu je stara skočila jer nikad nije bila protiv narodnih običaja. Kaže «Pa onda moraš imat poklon!»...ja i dalje sav zapuhan tražim po stanu...kaže stara «Pa što tražiš!»...ma reko «Tražim onu kutiju...onu humanitarnu donaciju majku joj jebem...pa di smo je stavili!?»...pa veli stara «U špajzi je!»...ja trkom u špajzu i nađem kutiju...otvorim ju i ugledam svoj budući poklon partnerici...odmah mi se smješak pojavio na licu. Veselje je prekinuo ćaća kad je dobacio «Nemoj da bi joj poklonio moju kolonjsku vodu jer onda ja osta bez kolonjske!». «Pa ćaća žensko je majku mu...što će joj kolonjska!?»....»Neznam ja...ja ti samo velim da nediraš moju kolonjsku» Jebla te kolonjska pomislim ja...a i ta kolonjska...nisu ko sve normalne pakirane u bočicama...neg ova u nekoj teglici ko pekmez jebala majku svoju. Takve su bile sve donacije....uvijek u čudnim pakiranjima. No jebeš to...dakle ugledah ja budući poklon...reko «Stara što misliš jel bi ovo bio dobar poklon!?»...veli stara «S obzirom na okolnosti i novce koje imamo ovo ti je jedina opcija!»...U kutiji je bio nebi vjerovali LAK ZA KOSU...al kao što rekoh maloprije – te donacije nikad nisu imale normalna pakiranja nego uvijek neke anomalije....pa je tako moj LAK ZA KOSU bio u sprej verziji...ali brale jebalo majku bio je veličine tenkovske granate...kad sam ja to izvadio iz kutije...»Uuuuuu...»veli stara «pa kolikački je to sprej majko božja!?»...eto starog iz sobe...veli ćaća «A kru ti jebem...pa to nije sprej...pa to je plinska boca! Pa neš joj valjda poklonit plinsku bocu!?»...Daaaaaj daaaaj nemojte me jebat ljudi, pomislim u sebi...jedini poklon koji imam i baš me briga što će reći....ja onaj sprej u najlonsku vrećicu i pravac škola. Ja dolazim pred školu kad vidim već se razmjenjuju pokloni....te ga ovaj vadi iz džepa od hlača...te ga ovaj vadi iz džepa od jakne...a ja!?...ja svoj poklon u najlonskoj vreći...ka da krumpire vučem....reko jebem ti vrećicu, uzmem ju i bacim....gledam ja u ruci onaj sprej...jeba majku sa dvije ruke ga držim ko naramak drva....i gledam di je ona moja partnerica. Ugledam ja nju...reko jebi ga...što se mora mora se...i otišao sam do nje i uručio joj to...znam da je poklon spustila na pod i stavila ga kraj vatrogasnog aparata pa sam joj rekao da ga odmakne jer bi ih mogla zamjeniti kad bude odlazila....rekla je «Super...sad imam cijeli mjesec lak za kosu!»...pomislih u sebi «MOLIM!? Cijeli mjesec? Imaš ti laka za cijelu godinu i još ćete se grijat na njega cijelu iduću!»
Eto tako je završio moj Valentin dan....to je bio prvi i zadnji. Nikad više nisam slavio to čudo!...kako i bi kad imam PTSP baš od VALENTINOVA
Post je objavljen 14.02.2010. u 09:09 sati.