-Tori Kingston. Očito to ne možemo više izbjegavati.-, pogledao je naprijed.
-Zašto bismo to trebali izbjegavati? Gle, fakat me strah već. Rekao si da se radi o meni...Daj reci, čovječe!- nasmijala sam se.
-Neće ti se svidjet, znaš. Ali sredit ćemo sve.-, okrenuo se prema meni i pomaknuo mi pramen s lica.
-Pa? Samo mi reci.-, uozbiljila sam se.
-Gle...Tori...ona želi skrbništvo nad tvojom sestrom i braćom.-, rekao je odjednom.
-Šta? Ček...kako to? Pa mama mi je živa!- nasmijala sam se. Slutila sam da nešto nije u redu.
-Zara, tvoji su starci rastavljeni!- pogledao me u čudu.
-Ne, nisu!- nasmješila sam se.
-J-jesu.-, zamucao je. Pogledala sam ga onim pogledom jeltitomenezajebavaš?
-Ok...A ja sam to trebala saznati...KAD TOČNO??!!- viknula sam.
-Hej! Pa mislio sam da znaš.-, zagrlio me.
-Ne mogu vjerovati da mi nisu rekli!- primila sam ga za ruke. Trljao me po leđima.
-Bit će sve uredu.-, rekao mi je.
-A kako sad ona hoće skrbništvo nad mojom braćom i sestrom? Tko je ona?- začudila sam se, a on me pustio i pogledao.
-Ti stvarno nište ne znaš? Ništa ti nisu rekli?- odmahivao je glavom dok je govorio.
-Što to ne znam?- čudno sam ga pogledala.
-Ajme, jadna moja. Ti stvarno ništa ne znaš.-, okrenuo je pogled.
-PA RECI VIŠE!- uzrujavala sam se.
-Dođi.-, primio me za ruku, nazvao nekoga i odveo me u neki haustor. Naslonio me na zid i stajao ispred mene.
-Počnimo od početka. Starci su ti rastavljeni, Stari ti je oženjen sa Tori Kingston...-, počeo je
-ŠTA???- prekinula sam ga.
-Stara ti ima dečka koi je neki sumnjivi tip. Buraz ti je...- nastavio je.
-Sumnjiv tip?- ponovno sam ga prekinula.
-...bio u komuni, a drugi buraz je ok. Donekle.-, nije se dao zbuniti mojim upadicama.
-Komuna? Što?- gledala sam tupo. Kimnuo je i napravio neku čudnu facu.
-Sestra ti je u komi. Doslovno. Tvoja stara misli da gubi razum.-, tiho je rekao.
-Kako ti to znaš?- pitala sam.
-Sjećaš se kad si mi rekla da ne znaš što je s tvojima? E, pa od tog dana sam ih recimo tražio. I našao sam ih, ali nisam ti imao srca sve ovo reći. Uvjeravao sam se da ti sve znaš.-, zagrlio me. Pored nas se stvorila osoba u crnom.
-Manfred. Tjelohranitelj.-, objasnio mi je na brzinu. Zbunjeno sam kimnula.
-I što sad s mojima?- pogledala sam ga.
-Gle. Rezervirao sam nam karte. Letimo sutra.-, dodirnuo me po licu. Gledala sam ga. Samo sam ga gledala.
-U, jebote, zaboravili smo psa!- rekao je, okrenuli smo se i potrčali natrag prema kući.
***
-Ljubavi, jesi tu?- pitao me dok smo sjedili na kauču u dnevnoj sobi. Teoretski, on je držao glavu u mom krilu i noge preko držača za ruke,.
-Jesam. Razmišljam.-, odgovorila sam kratko. Gledali smo se u oči. Ja sam prva odmakla pogled.
-Zabrinut sam za tebe.-, podigao je glavu i sjeo pored mene.
-Zašto?- začudila sam se.
-Možda ti nisam trebao to sve onako grubo reći.-, obgrlio me jednom rukom i ja sam se naslonila na njega.
-Ne. Trebao si. Znaš da ja nisam tako lako lomljiva.-, nasmješila sam se.
-Znam. Ali opet je bilo stvarno puno.-, okrenuo se prema meni i zagrlio me i drugom rukom.
-Samo...Ma nema veze.-, počela sam.
-Ne, reci. Uredu je!- pogledao me.
-Cijeli mi obitelj puca po šavovima, a ja to ne bih ni znala da mi ti nisi rekao. Zar oni...Mislim...Njima stvarno nije stalo?- pogledala sam ga nekim čudnim pogledom. Blago je otvorio usta i gledao me.
-Ne znam, Zarice.-, odjednom je rekao. Poljubio me u obraz i potapšao se po koljenima pa sam stavila glavu u njegovo krilo. Prolazio mi je prstima kroz kosu.
-Uvijek to radiš.-, rekla sam.
-Znam. Ne mogu si pomoći.-, nasmješio se.
-Kad si mi namjeravao reći za sve? Mislim, za ovaj dio u kojem ja i ti idemo u Hrvatsku.-, morala sam ga to pitati.
-A danas...valjda.-, nasmješio se i pogladio me po licu.
-Danas? A dobro onda...-, nisam bila raspoložena za puno priče. Neko smo vrijeme šutjeli i samo piljili svatko u svoju točku na zidu.
-Hoćemo se ići polako pakirati?- zaljuljao me.
-Dobro. A koliko ostajemo?- pogledala sam ga.
-Manje od tjedan dana sigurno. Ne mogu si priuštiti dulje, na žalost.-, blago mi se osmjehnuo.
-Ok onda.-, bezvoljno sam rekla i ustala se.
-Hej.-, povukao me nazad sebi u krilo. -Malo entuzijazma?- upitao me sa smješkom.
-Da, idem doma. WEEE!- nasmijala sam se.
-To se traži.-, odvratio je i poljubio me.
***
-Misliš da ću im se svidjeti?- pitao me dok smo ležali u krevetu. Spremali smo se za sutrašnji put, tako da ćemo noćas definitivno samo spavati.
-Kome?- pitala sam.
-Pa tvojima! Tvojim starcima!- začudio se kao da je to normalna stvar. Kao da bih trebala znati na koga misli.
-Aha. Njima.-, počela sam razmišljati. Stari će ga vjerojatno mrziti od kad ga prvi put vidi, stara će reći da je na drogama, sestra će pitati ima li brata, a burazi vjerojatno neće ni skužit novu osobu u kući.
-Ma hoćeš.-, nasmijala sam se iako to nije n "I" od istine.
-Laknulo mi je.-, nasmijala sam se tomu.
-Zašto?- pogledala sam ga.
-Mislio sam da ti je to bitno.-, pogledao me. Čim me pogledao shvatila sam o čemu se radi.
-O MOJ BOŽE!- govorila sam isprekidano.
-Što?- čudio se.
-Ti misliš...Ajme...Tebi je bitan moj stari. Tebe zanima šta će on reć.-, nasmijala sam se.
-Nije istina.-, otkrenuo se.
-Ajde, ajde, svi znamo da je!- zagrlila sam ga iako se otkrenuo.
-Možda samo malo.-, promrmljao je.
-Znala sam.-, počela sam ga češkati po leđima. Uskoro sam prestala jer sam mislila da se nadurio ili nešto slično.
-Šta si stala?- okrenuo je glavu prema meni.
-Hoćeš da...Mislim, hoćeš da nastavim?- nasmješila sam se.
-Naravno. Volim kad me diiiraš.-, otezao je riječi. Prišla sam mu i nastavila ga češkati. Uskoro sam bila u potpunosti sigurna da spava pa sam se okrenula na svoju stranu kreveta. Okrenuo se i zagrlio me s leđa.
-Znaš, jako sam sretan što si se doselila.-, rekao je i priljubio svoj obraz uz moj.
-I ja.-, tiho sam rekla. Sutra je veliki dan. Nadam se da će sve proći uredu. Nadam se da moji znaju da dolazim.
Post je objavljen 11.02.2010. u 16:28 sati.