Ako što mrzim onda su to rastanci. Htio sam odmah poslije doručka šmugnuti vani ali me Eni nije puštala iz vida. Jutro smo proveli zafrkavajući se iako se na njima vidjelo da im je žao što se rastajemo pa makar i na ovih kratkih desetak dana. Da je netko vidio Eni, Marka i Ivu prije dva tjedna i sada, rekao bi da to nisu iste osobe. O Marku sam zapravo, znao najmanje. Da je student i da je zaljubljen u Eni. Malo sam mu zavidio. Biti zaljubljen.
Nešto me bocnulo oko srca i taman kad sam htio ove misli potisnuti negdje duboko u sebe odakle su evo, ni sam ne znam kako isplivale, Eni kao da je pročitala moje misli pa reče:
- Nemoj misliti da sam zaboravila.
- A što to?
- Još si mi dužan onu dugu priču, sjećaš se?
- O čemu?
- O onoj zadnjoj...tvojoj zadnjoj ljubavi.
- Ahh.... – duboko sam udahnuo i izdahnuo - ...moja zadnja ljubav bila je ujedno i moja prva ljubav.
- Kako? Pa zar mi nisi rekao da ih je bilo više?
- Krivo si me razumila. Ona je bila jedina koju je moje srce prihvatilo kao dio sebe. Između nas se dogodilo ono "nešto" i to nju čini mojon prvon ljubavi. Ja san je voli i ona mi je uzvratila na isti način. Sve one druge, nazovimo ih veze, bile su samo poznanstva koja su mi pomogla da sebe izgradin i da shvatin kakvu ženu oću pokraj sebe do kraja života.
Pogledala je na sat i rekla:
- Za jedan sat dolaze starci po mene. Daj pričaj... – bila je nestrpljiva.
- Bili smo stali kod one dvi cure i onom pismu što si zadnji put čitala.
- Sjećam se. Što je bilo nakon toga?
- I tako, kad san vidi da se ta cura zaljubila u mene bio san utučen jer nisan želi da iko pati zbog mene. Bili smo se dogovorili, ako se to već može dogovoriti, da ćemo srce ostaviti po strani. Njeno nije izdržalo. Ali je time mome srcu pokazalo da ono što san utuvi sebi u glavu nije istina.
- Šta to?
- Da me niko nikada neće voliti. Da ću zauvik biti sam.
- Pa ona te je očito voljela.
- Jest. Vidilo se to na kilometar, ali ne zaboravi ono što smo se bili dogovorili.
- Da ćete srce ostaviti po strani?
- Da.
- E baš si prava muška sv....
- Svinja. Jesan. Ne znam, možda san joj na neki način hti reći da san trenutno nesposoban za ozbiljnu vezu, da je moje srce izgrizla crvotočina. Ništa joj nisan obećava. Ništa joj nisan laga. Kad mi je priznala da se zaljubila, nisan je hti dublje povriditi. Što san moga? Ja to prema njoj nisan osića.
- Jesi joj barem rekao?
- Ona je izvanredno draga i bistra osoba. Shvatila je iz onih mojih par riči što su zapinjale u grlu.. Kad mi je rekla da me voli, poče san je gledati kao nekoga ko pati i jednostavno...nisan zna što učiniti.
Prestali smo se javljati. Ali misao da san ja slomi nekome srce, makar i ne mojon voljon, nije mi davala mira. Muškom egu bi godilo: "Ha, ubra san još jednu, pa što onda. Ajmo najti drugu..." Ali meni nije. Proklinja san onu tupost koja mi je bila obuzela srce. Najprije 28 godina bez cure, a onda u misec dana potiran dvi od sebe. Poče san shvaćati sve one "normalne" ljude oko mene kojima je nešto ovako bilo ko reći – dobar dan!
I onda su me zvali na brod. Triba san pojti za 10 dana. Jednu veče san izaša sa ekipom u kafić i onako malo po malo razbija tremu. A tamo se našla jedna cura iz ovoga grada koja je inače ljetovala na mom otoku i koja mi se činila savršenom. Ponekad bi mi uputila i kakav smiješak, ali bila je toliko draga i lipa da san sam sebe ubjeđiva kako neman nikakve šanse. Ama baš nikakve. A osim toga, zna san da je imala dečka. Viđa san je i prije s njim, ljeti, i uvik mi se znala onako lipo nasmijati, a ja nisan kuži zač mi se smije. Ali to mi je toliko godilo da kad bi se onako milo nasmijala ili bi nastradala koja čaša, stolnjak ili bi mi neko cigareton napravi bužu na čelu, budući uopće nisan zna ni di san, ni ča radin. I te večeri sam je uletio. Ko pravi vitez. Naklonio se, uzeo za ruku i poljubio. Ne sićan se koji je bi povod, ali san onako sa strane ču da govore protiv muških. A kako san ja rođen u krivon stoljeću, pokaza san joj da kavalira ima i danas, samo in triba pola boce pelina da se probude. Pita san je što bi nesretni vitez moga učiniti za crnokosu princezu: "Samo ja ti neman bijelog konja jer još neman vozačku ali iman Lotosice kakve bi svako poželi.'' Odgovorila mi je: ''Sendvič od pršuta'' i odvalila se od smiha.
A ja glup, kakav već jesan, poša po šofera, to jest, prijatelja koji je taman gasi žeđ i zamoli ga da me odveze doma napraviti nešto za jednu djevu. Da si ga čula ali je grinta dok smo se vozili u autu. Napravili smo sendvič, umotali u salvetu, učvrstili čačkalicon i...uff, srića – još uvik je bila tamo. Bilo me strah da ne pojde doma. Doša san do nje, opet se nakloni i reka: ''Vaš vjerni sluga.'' Ona me pogledala ka da san pa sa Marsa. Kasnije mi je priznala da uopće nije očekivala da ću se opet pojaviti. A kamoli s pršuton. Mislila je da san se prestraši, da samo lipo pričan. I tako je počelo. Pršut je kriv ili zaslužan što san te večeri makar samo i sitnicom, kakva je sendvič, usrećio jednu crnokosu prncezu koja je pokucala na vrata moga srca. Vidili smo se još 5-6 puta u tih deset dana. A onda san otiša na brod. Pisali smo jedno drugome i čuli se svako malo na telefon. Osića san da se nešto u meni događa. Ali ono moje drugo ja, nije mi dalo mira. "Nemaš ti šanse. Jesi glup? Vidi se kakav si, a pogledaj nju. Ona može naći na iljade takvih ko što si ti."
- Čekaj malo, rekao si da je imala dečka.
- Je, ali su bili prekinuli. Sad si me smunula. Di san ono sta?
- Na brodu.
- Eh da. Kako san opet plovi na istoj liniji, uvik smo dolazili u istu luku u kojoj se me svi znali.
Izaša bi vani i popi par piva pa bi nju nazva na telefon, a ona bi čula muziku i one glupače kako se deru po ulici. Mogu samo pretpostaviti kako se osićala. I što je mislila. A ja san opet poče glumiti popa i govoriti kako je ljubav nešto puno više od onog petominutnog upražnjavanja požude. I ko da me neki glas upita: Je li? A ja mu odgovorio: "Je!''
Zašto se onda ne ponašaš tako? Zašto ne pokušaš pobijediti sebe? Molio si me za nekoga da bude uz tebe, dao sam ti je, a ti si još uvijek gluhi slijepac – toliko san puta ču ovaj glas u sebi ali nisan ništa učini da ga umirin. Živi san ko i drugi pomorci i bi sretan da me neko čeka. Ali san zaboravi na moje poslanje. On mi je da nekoga, a ja to nisan bi zasluži. A rečeno mi je da najprije očistin svoje srce...pa da ću onda viditi Njeno lice. Nisan sluša i kazna me stigla ubrzo. Izdrža san četri miseca i dvadeset i tri dana. Zadnje putovanje. Zadnji put u toj luci prije nego oden doma. Pola ure do autobusa koji nas je vozi nazad na brod... Piće za pićen...i opet nisan gospodari svojon voljon. Bi san rob u nečijoj ruci. Kad san, nakon te pola ure, iša na brod, počelo mi do srca, koje je plivalo u bačvi pive, dolaziti što san učini. Penjući se uza skalu na brod, zamišlja san njezino lice kad me bude čekala na aerodromu kako je obećala. Njezin iskreni, dragi osmijeh, kako ću joj odgovoriti na njega? Kako ću joj uzvratiti osmijeh i pogledati je u oči? Iako nikako nisan shvaća zašto san to učini...
- Ma što si učinio?
- Prevari san je...
Pogledala me iznenađeno.
- Toliko san puta prevrti film u glavi i nikako nisan moga naći pravi razlog. Zašto? Biti nekome vjeran toliko vrimena a onda ga prevariti u zadnjih po ure...nema baš smisla, a?
- Ne znam – vidjelo se da je razočarana.
- A vidiš i u tome sam naša neki smisao. Možda se tješin ali poslušaj. Kad san doša na brod nisan se moga smiriti. Svo ono piće odjednom je nestalo iz mene. "Što te briga..." – govori je jedan glas u meni - "...pa jesi vidi da svi tako rade. Ti si samo čovik i normalno je da se triba olakšati. Ko da će ona ikada saznati za ovo." A onaj drugi me dotuka: ''Kako ćeš odgovoriti na njen iskren osmijeh? Zagrliti ćeš je? A di će ti biti srce u tome trenu?..Bože moj što san ovo učini...'' Nisan moga izdržati, nazva san je na telefon i pita kako je, a ona mene: ''Što je, što se dogodilo?" Zapravo smo bili povezani i dublje nego smo mislili. Znali smo, na primjer, u isto vrime nazivati jedno drugoga. A da ne govorin kako smo oboje primjećivali i najmanju promjenu koja bi se pojavila na licu onog drugog.
''Ljube, izaša san vani, napi san se i ...''
''... Znala sam!''
''Oprosti ali mora san ti reći. Ne bi te više nikada moga pogledati u oči da ti nisan reka.''
Bila je s pravom ljuta na mene. To putovanje trajalo je 7-8 dana i kad san je nakon par dana nazva i upita kako je, rekla mi je da neće dolaziti na aerodrom. Nisan je krivi što je tako postupila. Onaj prvi glas, koji me je nagovara da mučin, sada je likova: "Eto ti, sad si je izgubi. Ti i tvoje slabo srce. Reka san ti da šutiš i pretvaraš se ko da se ništa ni dogodilo.'' A onaj drugi me proba utješiti: "Sada je sve u Božjin rukama. Pogriši si, ali si i prizna svoju pogrešku. Ona će, ako te iskreno voli, najti u sebi snage i oprostiti će ti." Znaš Eni...ja san ti u jednoj svojoj molitvi traži od Njega da mi dade neki znak – kako ću znati koja je ona prava, jer nakon onih prvih iskustava gotovo da san umra. A On mi je doša u misli i da ovu pismu:
Srce ili žaba
Koliko puta rekoh;
- Oprosti mi, neću više griješiti
Oprosti zadnji put molim..,
Koliko te puta preklinjah
Daj mi nekog da ga volim.
Podnijeti ću lakše sve što mora biti
Nesreću, suze i tugu
Zar nije lakše u dva srca zbiti?
Da me spasi
Srce moje On pretvori u žabu
Slinavu i drsku
I obeća: - Nećeš ugledati Njeno lice
Dok ne pobjediš Zloga,
Meni spodobu mrsku.
Srce prestat će ti žabom biti
Kada nađeš dušu koja odgovor će Istinit
Na ove riječi dati:
Evo stavljam pred tebe svoje srce, na pladanj
od suhoga zlata i kažem ti – uzmi srce moje!
Što učiniti ćeš?
Uzeti srce radi pladnja što se zlati?
Možda reći – ne hvala, krastava žabo?
Ili pak uzeti moje a meni tvoje srce dati?
Al' ni taj odgovor nije pravi
Jer srce nije sitnica
Da mijenja se kao stvari.
Kakve riječi mora čuti
Moje srce žedno,
Kakve riječi, da ne budu dva
Već da bude srce jedno?
- Reci mi što bi ti odgovorila da te neko ovo pita. Da stavi svoje krvavo i slabo srce na pladanj od suhoga zlata pred tebe i da ti reče: "Eni, evo uzmi moje srce".
- Paa ako mi je stalo do te osobe...
- To je neko koga svim svojim srcem voliš.
- E pa onda bih ga uzela.
- I što onda? Ti sad imaš dva srca a on ni jedno. Razmisli malo bolje.
- Dala bih ja njemu moje srce.
- I nakon misec, dva ili godinu, ni važno, opet ga tražila natrag? Zar nisi čula da srce nije sitnica da se minja ko stvari. Takvi su svi oni koji nakon nekog vrimena otkriju da su pogrišili i traže svoje srce nazad, a ono koje su bili dobili najčešće ne vrate onome čije je, nego ga odbace u blato.
- Šta onda treba napraviti?
- Reci ti meni.
- Daj reci miiii... – uhvatila me za ruku.
- Ajde zamisli da te ovo upita Marko, da je on pred tebe stavio na pladanj svoje srce. Znaš da nije bogat. Znaš da je teško bolestan. Znaš da te voli. Daje ti svoje srce. Čupa ga iz grudi, stavlja pred tebe i govori: "Uzmi." Pladanj je život. Neko trči za zlatom odnosno novcem i puno njih će uzeti pladanj a srce baciti na pod. Probaj ne biti sebična...sjeti se da ljubav nije sebična, ona je velikodušna, sve vjeruje, svemu se nada, sve podnosi... Kako bi znala da tebe neko iskreno voli? Kako bi ti volila da neko tebi odgovori na ovo pitanje? Budi malo romantična...
- Ajooj ne znaam!!!
- Ajme vi ženee! Gledaj; čupan srce...što to znači? Je mogu živiti bez srca? Time ti zapravo govorin da san spreman život svoj dati za tebe...da san spreman umriti za...
- Izvadila bih svoje srce iz grudi i stavila uz njegovo – prekinula me.
- I što se onda događa?
- Nisu više dva srca nego srce jedno.
- Možeš li ikada više tražiti svoje srce nazad?
- Ne.
- Trebaš li strahovati da će te onaj koji je svoje srce stavi preda te ostaviti kad u životu stvari krenu nizbrdo?
- Ne.
- Eto vidiš, ja san dobi pitanje kojin san moga ocijeniti što se krije u čijen srcu, kako me više niko ne bi moga povriditi.
- I je li ti ona odgovorila ovako?
- Pa zapravo i nije. Ma slušaj dalje. Kad sam pronaša neki smisao u tome pitanju, a i snage da bi nekoga upita, odluči san ga isprobati. Da vidiš kakve san odgovore sve dobiva. Ali bile su i dvi cure koje su mi odgovorile onako kako san želi čuti. Imale su samo jednu manu – dečka! A to je za mene oduvik bi zakon. Ne mišati se u ničiju vezu. Jednu od njih san čak i nagovara da se pomiri sa dečkom iako je jedna polovica mene urlala: "Pa to tebi budalo ide na ruku!" Ona polovica, koja je nije mogla gledati u onakvon bedu, davala joj je prijateljski savjeti i prestala se nadati da je ona ta prava koja mene čeka. Misli san da će biti dosta da neka cura odgovori točno na moje pitanje. Ali vara san se. Onda san se poče pitati nije li to pitanje u stvari samo moj pokušaj da zavaran samoga sebe. Opet san potonu u očaj. Pitala si me li je ona odgovorila točno. Nisan je da prilike ni da razmisli. Toliko mi se svidila da nisan čeka odgovor.
- E nisi bio fer prema nama ostalima.
- A je život bi fer kad me natira da je prevarin, pa me onda kuša oću li joj to sakriti ili zatražiti njezin oprost? Evo u ovome san naša smisao zašto se ono dogodilo. Da ti kažen kako je sam čin traja manje od par minuti i da ništa nisan osića, ama baš ništa, osim da nisan bi gospodar svoga tila, činiti će ti se kako se opravdavan. Ali ne. Neman opravdanja. Pogriši san jer san slab i jer nisan savršen. Ako takvih uopće i ima. Ali san naša snage i prizna svoju grešku. Sedan dana bi san u bunilu. Nisan moga spati, isti, misliti.
Jedan me prijatelj, kome san se bi povjeri, najprije napa da san lud i glup što san joj uopće to iša govoriti. A onda, kad je valjda vidi da moje srce ne zna za sitnice, poče me tješiti: "Ako te je vridna – oprostiti će ti. Ako te stvarno voli uvidiće da možda niko drugi na ovome svitu ne bi bi tako glup ko ti. Ali zato što je voliš, nisi joj moga skrivati. Ako te vridna – oprostiće ti.''
I oprostila mi je. Od tada moje srce, vjerno kao pasić kome je spasila život, kuca samo za nju. Nije li ovo bi dokaz koji san toliko čeka, puno jači dokaz od odgovora na ono pitanje? U stvari, možda su ono pitanje i ovaj događaj povezani. Jer jednom je ona upitala mene da bi li ja njoj moga oprosti to isto. Onda san se dvoumi s odgovoron ali ovoga časa mogu reći da nema toga što joj ne bi oprosti ako me iskreno zamoli za oprost. A kad nekoga molimo da nam oprosti zar to ne izgleda ko da svoje srce, grešno i slabo, stavljamo na pladanj pred njega? Zato je volin. Zato što je na moje pitanje odgovorila, ne ričima nego djelom...
- Šta je bilo poslije?
Htio sam nastaviti priču ali su stigli njeni roditelji. Na rastanku me poljubila u obraz i obećala da će nas doći posjetiti za par dana. Kad su odlazili, učinilo mi se kao da je poznam cijeli život i da se više nikada nećemo vidjeti. Pravio sam se jak i skrivao suze sve dok se ne zatvoriše vrata. A onda sam lice predao jastuku i zajecao.
I tko zna koliko bih vremena stajao onako, da ne osjetih kako je netko legao do mene i zagrlio me.
Moj mali prijatelj.
Moj anđelić.
Te večeri, naša klupica bila je prazna. Odjel je djelovao sablasno pust. Moj mali prijatelj i ja zurili smo kroz prozorska stakla. Vani je bilo oblačno i polumračno. Vjetar je fijukao kroz crijepove i poput slikara u punom zanosu umakao krošnje u slabašna svijetla uličnih svjetiljki te njima crtao akvarele po cesti i zidovima kao razglednice poslane za pozdrav nama dvojici zaboravljenih.
Post je objavljen 08.02.2010. u 00:55 sati.