I što reći..što reći..kad je sve već viđeno..Bože moj, u finalu smo..da..Poljska je danas pala na kolina..uopće ne mogu opisati kako se osićan u ovin trenucima..prisritna san..prisritna san što su naši po ko zna koji put pokazali kolika su ekipa i tim..po ko zna koji put..sve se tek zakuvalo protiv Danske..bili smo fantastični, to je ona obrana koju poznajemo i od koje svi strahuju..no, ni nakon Danske nije nan bilo dosta..došli su Poljaci..nekako i samouvjereni, već su razmišljali o Francuzima..a mi, laganini utakmicu po utakmicu..i bum..evo na u finalu..moran priznati da koliko god san ja bila optimistična za naše..ni u snu ovo nisan mogla zamisliti..jer ovako doći u finale, to je čudo, to samo oni mogu..tako san nervozna bila danas, a zbog treninških obveza ni sama nisan mogla gledati prvo poluvrime, ali san ostavila da se snima..usrid treninga, počelo je grmiti i liti ka iz kabla..u dvorani je prokišnjavalo..kad je trening završija, nazvala san Tonku da provjerin rezultat poluvrimena da bih saznala da gubimo s 2 razlike i da igramo loše..prvo me uvatila panika, ali onda samo odjednon..nije više grmilo, i kiša je stala..smirila san se i ja..zapravo san skužila da iman puno povjerenje u naše..znala san da neće oni samo tako pustiti Poljake, s lošon igron..do kuće je pa veliki biciklistički maraton..ali, što..sva ona grmljavina uzrokovala je gubitak signala, ništa mi se nije snimilo..na satelitu san našla hrt i gledala utakmicu..to je bilo to..minjali su se golovi..obrana je bila fenomenalna..super potezi..i onda na kraju je prevagnulo na našu stranu..ne, ispravak, nije prevagnulo..mi smo pobijedili..u svin segmentima igre..nakon utakmice nastalo je sveopće veselje..u dvorani teška pomutnja..jer, pokorili smo ovu dvoranu..ostavili u njoj sve..i necemo je dati nikome..kad san vidila kako se čvrsto grle..onu sriću..suze radosnice..ohrabrivanja..stiskanja ruku..i to sve u afektu još jedne velike pobjede..Ćosić i Kljaić se pogubili totalno..svi naši navijači skandiraju igračima..a naši ih pozdravljaju..E! E! E! E!..i onda je Mirko prozvan za igrača utakmice..ali, tako se vidilo kolika je nevažnost pojedinca u jednoj tako velikoj ekipi..skupa su slavili..točno se vidija onaj izraz dječje sriće na njihovin licima..ljudi nisu ni svjesni koliko su lipi u tin trenucima..zajedno su svi skupa izašli iz dvorane..koju će još jednon sutra pokušati obraniti..
Čula san kasnije što je Duvnjak napravija, i fala mu..tribalo je snage za to..tribalo je snage za izvući ono najbolje iz sebe i time pomoći Ivanu..jer on i Ivano, svaki po 5 golova..e to volin..neka se rasporede snage..neka smo opasni iz svakog kuta, pa i iz onog Vedrana Mataije koji je istrča savršenu kontru bez imalo straha za svoj prvi gol na ovon prvenstvu..mislin da uopće nema mista prigovorima niti ukorima..jer svako je da svoj doprinos..i to kako smo se danas borili..sve i jedna prolivena kap znoja se isplatila..i neka je..kažu neki: repriza prošlogodišnjeg SP-a..a ja kažen, ne..ovo je EP..zadnja 2 protivnika su nan ista ko i prošle godine..ali mi, mi smo jedna druga priča..mislin da nan je puno teži bija ovaj siječanj nego onaj prošli da bi izborili pobjede na svin ovin utakmicama, ipak nema Perice i nekih, naši su preispitivani prije i nakon svake utakmice, i ono zadnje..iza nas ne stoji 15 000 navijača koji zvuče kao njih 100 000 odjednon i rade takvu euforiju..a opet smo došli do finala, opet imamo priliku otići do kraja..Iskreno, ja mislin da mi sutra nemamo više što izgubiti..tu smo, znan da se jednostavno niti jedno novinarsko piskaralo neće usuditi ništa ni pomisliti ako sutra i izgubimo, ali kao da su oni i bitni..tu smo, znan i znamo svi da su naši dali sve od sebe svaku utakmicu i stalno su se borili bez obzira na sve..pokazali su jačinu, čvrstinu, zajedništvo kad je najteže..ostavljali su i one najelokventnije bez teksta..one koji uvik imaju nešto za reći..koliko su ljudi natirali da upale auto i za Beč..bez ikakvih naznaka da će uopće uspiti i ući u dvoranu..i pored toga svega..tako su jednostavni i skromni..to je ono što nas je sve najviše osvojilo..daju toliko, a ne traže ništa..
Ni sama ne virujen da nakon godinu dana imamo na isti dan u isti sat priliku baren malo ispraviti onu nepravdu koja se dogodila u Areni Zagreb 31.01.2009. ..ne, ne mogu to virovati..kažu da vrime liči rane..možda..ali, mi ćemo dati sve od sebe da taj proces ubrzamo..i pokažemo nekima di spadaju..želin da pravda sutra napravi svoje..neka pobijedi bolji..pa makar to moralo značiti i....ma..samo da puste da se igra pravi rukomet, a ne da gledan još jednu torturu i prebijanje naših, koji izlaze s terena neutješna lica sa suzama u očima..
Ali, ja virujen u naše..Virujen da možemo, hoćemo..i da će sutra više sile biti u pitanju..ostavit ćemo sebe na terenu..mrtve ili žive..ali ostavit ćemo sebe..znan da možemo pobijediti..mi to možemo, želimo, sanjamo..ma neka i mi jednon očerupamo te pijetlove..s tolikin iščekivanjen sutra čekan finale, ali i dodjelu nakon njega..zato jer znan da će biti naših u najboljoj ekipi prvenstva, a pogotovo jedna osoba za koju su mnogi sumnjali koju su mnogi šutali okolo..ali, da se zna..ako, nekin slučajen, sutra ne uspijemo..znajte..vi ste naši heroji, toliko ste već napravili..i nema veze..bez obzora na sve..još jednon ćete, sutra, biti prvaci u očima svih Hrvata, pa i šire..jer vi to i jeste..
A sad, u boj! Pokažite sve što znate! Mi vas čekamo raširenih ruku (P.S. planiran bijeg od kuće, bus za Zagreb, pravac na doček, samo da bi vas na tren vidila)
I kako zavšiti, kako poželiti našima svu sriću svita našima sutra..
..Bili ste hrabri ovih dana..a kažu da srića prati hrabre..pa budite onda hrabri i sutra, budite svoji!!!!
Zauvijek vaša, Marta....
xxx
Post je objavljen 30.01.2010. u 22:45 sati.