Nikad mi nećemo na zelenu granu
đetićka narodna
Nikad mi nećemo na zelenu granu
Posred glave me presiječe ponekad takva misao.
Gledam na taj kaos, na taj nered
u stanu, al djelomice i oko njega
toliko bi trebalo napraviti posla
al ni Vlasta neće, tako mi svega…
Osobno razvijam Prepreke. Suštinsku razliku
koja me odvaja od civlizacije i normi.
Odbacujem unaprijed čekić, srp, krpu ili dlijeto.
Ja sam u nekoj svojoj borbi.
Eto!
Nikad mi nećemo na zelenu granu.
Slavodobitno vidim razvoj situacije.
Sve će ostati isto, al u mnogome još i više
U meni potencijalna energija
onu kinetičku, hvala providnosti, uvijek zbriše….
Da.
Inače, svašta bi se moglo, od vajkada do predraga
I ne radi se samo o stanju.
Čitava je to kibernetika
i sve ono što me više ne zanima.
Dok križam noge na podmetnutom uzglavlju.
Spušti me dolje, polegni ka kladu
ja oću da budem car u hladu.
Oću da mi žarulja žmirka
i da je niko ne popravlja
Oću da prebolim više sva ta ambiciozna sranja….
Na neki nevjerojatan način
koji ne mogu ni samom sebi da objasnim
imam sasvim sigurnu intuiciju
da ni ja, ni niko drugi neće da pokrene ovu civilizaciju.
Zato upri, a ja ću promatrat
u beskonačno preganje i sužanjstvo.
I ne očekuj od mene
da ti dam neku konačnu poantu
Jer nedovršavanje djela,
to bi ipak bilo moje zemaljsko poslanstvo….
Post je objavljen 28.01.2010. u 01:41 sati.