Danas se radi pržena kineska riža. Po kineskom receptu.Zaključila sam da su kinezi pritajeni alkoholičari jer u sva jela stavljaju soja sos i brendi.
Soja sos je radi kamuflaže. Sredstvo za odvlačenje pažnje. Trojanski konj. Kad malo bolje razmislim soja sos u stvari vjerojatno ni ne stavljaju. Brendi im je bitan. Da se mogu nekažnjeno natakati . Pročitala sam ih.
Zato oni svi i vole svoju kuhinju. Tko ne bi kad si poslije svakog jela još dobra dva sata u blaženo omamljujućem stanju.
Zato i jedu često. "....Kinezi imaju još jedan dobar običaj - ne jede se odjednom mnogo, već se obroci raspoređuju tijekom dana. Najčešće se u intervalima između glavnih obroka serviraju biskiviti, voće, mali kolačići, različite vrste orašćića, badema....". Je moš mislit da oni nisu dopunjeni brendijem.
Zato i jesu tako mali kad im alkohol odmalena izgriza jetru i okolne organe. Kinezi mislim, ne obroci.
Kad sam kupovala dakle tu osnovnu živežnu namirnicu kineskih jela ,u dućanu me nisu baš lijepo gledali. Ni oni na blagajni a bome ni oni koji se muvaju okolo. Ličila sam im na alkosa. Nisu znali da ću kuhati rižu po kineski.
Gdje kinezi zaboga kupuju brendi?
Nije mi baš zgodno da me smatraju za alkosa. Neće mi htjet dati na veresiju ako će mislit da ločem. A kako stvari stoje još malo pa ću kupovat tako. Na veresiju mislim.
Onda smo mali pas i ja, tako uz mrke poglede izašli van iz dućana. Jer naravno Mali Pas ne može čekati PRED dučanom, kao što bi svaki pas koji drži do sebe, to trebao. O nee. Mali Pas u neko doba ušeta. Pa šeta. Ja koja sam mu pred vratima dućana autoritativno i sa čvrstom odlučnošću rekla "tu čekaj", ni na kraj pameti nemam da bi Mali Pas ušetao. Pa tako, tražim brendi kao namirnicu za svoj ručak i mislim svoje (pametne) misli. I čujem "van pas, idi van". Meni odmah sve jasno.
Slijegajuć ramenima krenem malog pasa ponovo autoritativno i sa čvrstom odlučnošću koja se osjeti u mom glasu i vidi u mom stasu, išetat iz dućana i ostavit ga da čeka pred vratima. Kao što radi svaki normalan pas. Mislim čeka pred vratima.
Te ponovo krenem tražiti brendi.
Ali mali pas ne bi bio mali pas da PONOVO ne ušeta. I evo ga, tu mi je pod nogama. Ometa me u razgledanju alkoholnih pića. I dekoncetrira pravo da vam kažem. Jer nije svaki brendi brendi. Onda mu velim potiho "dobro, sad tu budi i budi miran. nevidljiv". Te nastavimo zajedno tražiti brendi koji kinezi koriste da bi se pritajeno oblokavali.
I skoro smo nevidljivo , osim te osnovne živežne namirnice, di su svi mislili da sam kronični a pravo da vam kažem kapilare mi popucale od ove zime pa to može potvrdit njihovu hipotezu o meni kao "tako mlada, šteta ju je" , došli na red gotovo neprimjećeni.
Kažem gotovo neprimjećeni. No onda je sa druge blagajne netko pitao "čiji je ovo pas?".
Pa su svi pogledali u nas dvoje. Mene sa popucalim kapilarama i flašom brendija u ruci, sa šarenom vunenom prevelikom kapicom na glavi koja mi prekrije oči pa ništa pod milim bogom ne vidim po svijetu i šire, u broj prevelikoj pernatoj jakni sa predugim rukavima iz koje izviruju gore dvije tanke ručice a dole nožice kao noge goluba . Na nogama debele , teške vojničke čizme . Crne. Sa debelim đonom. I malog pasa do tih štrkljavih nogu sa nevinim pogledom uperenim gore u mene.
Da li su mislili da jadan pas prati svoju gazdaricu pijanicu i da pazi na nju? Mislim da ne. Zašto bi to mislili o svijete?
Ja sam promumljala "moj je, sad ćemo izać".
I sad ti reci da priprema kineske riže jednostavan čin.
S druge strene opet, baš se veselim ručku. Ili bolje rečeno vremenu nakon ručka.
Samo me malo brine jetra. A onda opet, jetra je organ koji se regenerira zar ne?
Post je objavljen 15.01.2010. u 10:22 sati.