prekinula sam. sinoc. skupila sam svu hrabrost koja mi je ostala i uradila to. Nije da to zelim, volim ja njega, vise nego ikoga ikada. ali prekid je bio jedina opcija koja mi je ostala. sve ostalo sam manje vise probala.
proslu noc sam provela kod njega. nocas se nikako nisam mogla osloboditi tog osjecaja. njega pored mene. nisam se mogla prestati nadati da ce on biti tu kad otvorim oci. i htjela bih vratiti vrijeme, htjela bi da prestane boliti ovako... ali znam da radim pravu stvar.
znam da je prerano da prestanem plakati, jos ga previse u meni ima... i ostat ce tu jos dugo vremena, jer koliko god me bolilo ja ne zelim da ode... ne zelim ga zaboraviti. prozivljavam u glavi svaki lijepi trenutak s njime. ujedno me cini sretnom i tuznom. Ali misao na to koliko sam samo suza prolila s njime me drzi. i koliko god boli, ponos je jaci od svega toga. nije mi se javio nakon prekida. nemogu ni ja njemu... i mozda je to dobra stvar, jer ovako barem znam da me nista ne moze pokolebati u onome sto sam odlucila...
a znam da me ceka jedno dugo vrijeme koje cu morati patiti za njim. u kojem bi dala sve da ponovno prozivim ova tri mjeseca s njime. ali ja sam jaka i ja to mogu.
ponavljam to sebi.
i znam da ce proci.
jer radim pravu stvar. znam to.
Post je objavljen 06.01.2010. u 13:55 sati.