NIKOLA:
A što će vam utičnica, ako smijem pitati ?
Za ovo ... šta je ovo ... magnetofon ?
RUDO:
Nagra. Pikola.
Treba mi utičnica.
NIKOLA:
Ne treba. Imate, u kupatilu, za brijanje, 120 volti, ovdje – ne damo. Vi ste, vidim gospodin, muzičar, je li – i vama ćemo tolerisati – ali, dragi moj gospodine, dođu ovdje i kojekakvi, svakakvi. Peglaju haljine, nose male kohere, prže jaja, kuhaju kafu, jedna mi je Čehinja u sobi grah kuhala, miriše hotel na pasulj, u kuhinji rade – kupus. Njušim, njušim, njušim, pa uz stepenice... i po mirisu nađem, osamneske, trokrevetna! Odmah sam ih otjero, da izvinite, u tri pizde materine. Vi ste, vidim, druga priča.... neće biti problema... što se na tiče ... slobodno koristite... a krevet... i ovo ... ja ću poslat ljude, da srede....
A do kada, ako smijem pitat, mislite ostat?
RUDO:
Ne znam. Bogami, ne znam. Mislio sam da se malo ... nadišem Drine ... da izađem na Kulu, koji dan ... Gore su mi u Grobnicama, otac i mater ....
Ja je, iz Sarajeva, mrtvu dovuko – da je uz oca pokopam ...
.... da malo pređem Most Filipa Kljajića, da prošetam pijacom... Ima li još onih pataka po pijaci? Jednom me ujela za ruku ... nisam znao da patka ima zube....
NIKOLA:
Guske, nisu patke.
A da ne fali, u veceu, toalet-papira?
RUDO:
Ne znam. Ne trošim toalet-papir. Zašto pitaš?
NIKOLA (okrenute glave, sebi):
Puno sereš gospodine. Puno.
Ne smije faliti papira. Sobaricama – odmah otkazujem.
Čim vidim, na zidu ono –
(pa prstom gestikulira, od stažnjice do zida i – potez prstom po zidu, kao kistom)
odmah dajem otkaz! Triput godišnje moram krečit vece ! Desni zid. Ima doduše i levaka, pa se protegne – i razmaže mi i po lijevom ...Papir je najvažniji! Sto posto.
(RUDO odmahuje rukom, na tu ''temu''. Bio je ''otputovao'' u uspomene, sad se vraća.)
RUDO:
Dva-tri. Tri-četiti... četiri-pet dana sam mislio .... imam koncert... devetoga, u Sarajevu ... Mladi pjevaju hitove ... – Ni telefon vam ne radi!
NIKOLA (odlazeći):
Post je objavljen 06.01.2010. u 12:02 sati.