Ove godine smo za Badnjak Crvenkapa i ja, ka i prošle, bile pozvane provest večer kod Danice Čvorović i njenoga momka. Znači, sve isto ka i lani. Crvenkapa i ja smo još uvik bez momka, a Danica je još uvik sa istin momkon (uvik san govorila da je čudakinja).
Tako se Danica i momak sažale na nas dvi šta smo same pa nas usvoje svakoga Božića, jerbo je to obiteljski blagdan. Nas dvi smo bile sritne zbog toga, toliko sritne da je Crvenkapa čak napravila kolač, to zato jer je tila pokazat kako je ona nepravedno sama, zna pravit kolače i kuvat i sve a ipak neće niko da je oženi. Ja ništa od toga ne znan, a i ono šta znan pravin se da ne znan, jer mislin ako već neće niko da se zajubi u mene onda bar da znan zašto.
Tako smo Cvenkapa i ja sa kolačiman i jednom bocom pića šta san ja kupila došle do Daničinog stana i pozvonile. Niko se ne javlja. Pozvonin ja opet, niko se ne javlja. Pita Crvenkapa mene da jel' san ja sigurna da je to Daničin stan. Ja san rekla da nisan, jerbo ja nikad u ništa nisan sigurna.
- A šta ako zvonimo nekim nepoznatim judima na vrata, a jube? - promrmlja Crvenkapa zabrinuto.
- A bome će se začudit ti judi kad nas vidu - kažen ja.
- Dobro je šta bar imamo poklone, kolače i to piće, jel'da? - Crvenkapa će spokojno.
Ja san se složila, jer bilo bi nepristojno upadat nepoznatim judima u stan bez poklona. Takve smo van Crvenkapa i ja, puno pazimo na te društvene finese i to sve.
Ćakulamo nas dvi tako, ali i dalje niko ne otvara vrata.
- Jube, kakve smo to nas dvi bezveznjakuše kad nan čak ni nepoznati judi ne želu otvorit vrata, a? - tužno će Crvenkapa.
Ja se snervan, i legnen na ono zvono. I evo ti Danice, otvara vrata, sva smetena i raščupana.
- Ajme! Danice, skužaj ako smo vas prikinile u ..u..nečemu! - uglas viknemo Crvenkapa i ja, jubomorne po cilomen tilu.
Na to Danica mrtva ladna odvrati: Niste, niste. Nama to ijonako nikad ne traje duže od 5 minuta. Čula san ja kad ste prvi put zazvonile, a momak taman bija krenija... Tila san vam odma otvorit, ali on je reka
"Ajde bogati, mogu valjda TOLIKO pričekat!". I eto, vidite da u stvari niste dugo čekale. Nažalost.
E, sad više nismo bile jubomorne. Pet minuta in traje? Pa boje onda neimat nikakvoga momka, nego takvoga! Odma je dobija nula bodova u našin očima.
Uđemo u kužinu i gledamo u momka s optužujućin pogledon. Samo šta ga nismo naprokidale iz solidarnosti prema Danici. On sidi zapuvan za stolon i pravi se da nisu njegova posla. Osjetija je da ga mrko gledamo, pa se počeja pravit da mu je baš drago šta nas vidi, ijako se dobro sićamo da je prošle godine Danici zapritija da će jon bit i manje od 5 minuta nastavi li svaki Božić pozivat mene i Crvenkapu doma.
Ostatak večeri je proša u pravom kršćanskon ozračju, jerbo smo uglavnon razgovarali o našim bližnjima i daljnima. Prvo smo se sitili pridcidničkih kandidata, pa nan je od toga bilo malo muka, pa smo odlučili probat Crvenkapin kolač, nakon čega nan je bilo još više muka.
Onda je Danica počela pričat kako neka njena teta uvik koristi kupljene oblatine kad pravi kolače.
- ŠTA koristi?!?
- Oblatine, jebenvasgluve.
- Danice, biće misliš na OBLATNE?
(Čak i ja znan da se kaže oblatne).
- Ne, nego oblatine!
- Danice, za kolače se koriste OBLATNE, a BLATINE su kvart u Splitu!
- Ma, nemate vi pojma - otpovrne Danica samouvjereno.
- Slušaj, Danice - počne Crvenkapa - po toj tvojoj logici, ti ne živiš na Sućidru nego na Osućidru, a ja na Opujankama!
E, tu smo se već kliberili od smija, i počeli nabrajat sve splicke kvartove i momente ubacujuć ono slovo "O" redom isprid svakog kvarta i naziva, pa smo tako dobili Omeje, Ovaroš, Oskalice, Orivu, Operistil, Okeruma i Oslobodi bože.
Crvenkapa se uvridila kad jon je od Danice momak reka da mu taj njen kolač izgleda ka "neka sumnjiva smjesa" i da će pustit prvo nas da probamo pa će tek onda on jist. Odma je od tuge udrila po crnome vinu, satrala više od po boce u petnajst minuti, počela nas blido gledat i potom svečano, u ponoć manje dvadeset, izjavila:
- Bilo mi je drago, sritan vam Božić i sve to, iđen ja doma na Opujanke lipo leć!
Mi je gledamo kako se klatari nesigurno na nogama, i zaustavimo je jerbo da nije red otić prije nego šta dočekamo ponoć. Vratila se i snuždeno sidila na stolici, pogledavajući diskretno i skroz kršćanski na sat svako malo, a kad su se kazaljke poklopile na ponoć, skoči, izjubi nas vičući Sritan Uskrs (triba joj zabranit pit) i trk prema vratima.
Šta ću, morala san trčat za njom, ko je smi pustit samu onako zveknutu.
Izlazeći iz Daničinog stana, uspila san čut njenog momka kako jon govori
- Jesan ti reka da ove dvi više ne zoveš!
Pih, neš ti, ka da smo ih prikinili u nečemu!
Post je objavljen 29.12.2009. u 10:32 sati.