Marketing
POLEMIKA: Nenad Popović vs. Tonči Vujić
Ne znam kaj je Tončiju Vujiću s tim vizijama i pogotovo s Zagrebom, «Potkovom» s velikim P., i onim Muzejom suvremene umjetnosti koji izgleda ko iz Tirane. Da je iz nekakve selendre «u zaledju» á la Šuvar, još bi ga razmel. Ti uvek moraju nekaj s ovim gradom, a od nacionalne važnosti.
Je to kod Vujića, koji je ipak frajer sa špice, kasni sindrom Većeslava Holjevca? Koji je, ti boga, napravil onaj Novi Zagreb («Novi Zagreb»!, ne Zagreb) u kojem je puno zraka, a u autobusima koji voziju te prozračene Zagrepcane se gušis i drmaš i bremzaš svakih sto metara, dok ne dojdeš do tih Dugava i kak se to sve zove. A sad je još došel muzej za te ljude koji pretrčavaju avenije koje vode nikam osim u Zagreb ili poprek, ali uglavnom - ravno ili s žmigavcima - na Most slobode, na Most mladosti, tj. kad ideš obrnuto, onda u Turopolje (ak ides ravno), ili, ak ideš poprek, na gradsko smetlište koje je sad breg.
Davor Matičević je mrtav, umro je u Kristovima mukama od SIDE u Zaraznoj, bil je zadnji u plejadi iz Galerija grada Zagreba, plejada se zvala Božo Bek, Radoslav Putar, Boris Kelemen, Mića Bašičević, Picelj, VHP, Arsovski, Milovac, Nada Križić, Želimr Koščević (zakaj je taj nestal u Samoboru, to ni bog ne zna), pa je, jer je mrtav, onda došlo ovo s MSU na Mostu slobode: smešna zgrada koja je pokvarila Ininu, jednu od najlepših u Zagrebu, i od koje onaj shopping mall zgleda sto put bolje. Je, Davor je mrtav, on i njegov Paromlin, gde je sve to trebalo biti (čitaj: hrv. suvr. umjetnost) i bilo bi logično, jer se nastavlja na Umjetnički paviljon i Glavni kolodvor. Bil je tam i onaj željezni most kod Pošte, ali taj su skinuli i metnuli plavu lokomotivu, no, svi smo mi Većeslav Holjevac. Pa nek se lepo ukrcamo iza pothodnika u autobuse, tresemo kroz pet semafora i tri stanice, da onda - «siđemo». I, eto nas! Udahnimo ljudi, potegnimo se, stanimo na tom prozračnom raskršću, pričekajmo spokojno i s pouzdanjem dok se nakon dvadeset minuta upali semafor na zeleno, prokoračimo ljudi jedno dvesto metara preko nekakve «avenije», zadnji dio, molim, trčečći – iz pravca Turopolja već navaljuje oklopna armija histeričnih Mazdi, Golfova i Reanulat Clio. Trčite dakle, dragi Hrvati iz «Centra», to je zdravo, prema EMESU-u, zdravo je to nakon kaj si platil deset kuna ono drndanje u smradu.
Već vidim Picelja, kaj ne Tonči, kak prvo ide peške od Trga po Zrinjevcu (ko da ide na vlak), pa onda pred kolodvorom gleda kam bi dok ne vidi pothodnik (o tom su mu samo pripovedali), stane na pokretne štenge, onda hoda jednim veelgradskim ambijentom gde su pekare, kioski, konzumovi i dejlifreš, pa onda zajde na onu zagontenu zadnju stanicu iz banlieuova – getaway to nowere and Lekenik. Gleda Picelj, sunce mu ide u oći, gdi plavi autobusi stoje a otkud krečeju, ter onda radosno – rekao mu sugrađanin odkud idu autobusi za VG – radosno pohita kao Dragutin Tadijanović ka stanici (bolje: postaji) toj. Jer, doživljaj je dupli. Em autobus ide u samo hrvatsko selo, tamo gdje je naša bit i iskon, a em ide do MSU-a, gde nije hrv. selo niti hrv. «stambene zgrade» (skupa daje sveukupnu hrv. autentičnost), nego ono kaj je nekad bilo na Katarinskom trgu, a sad je puno lepše i u puno, puno boljim prostorima. Adekvatnim. Za 21. i 22 stoljeće!
Vujić je pak na Vaseljeni dobil onu Većeslav-Holjevac-bolest. Zakaj, vrag bi znal. Jer, ak neko sigurno ne bu nikad išel ZET-ovim autobusom prek Save da gleda Srneca i Kipkea, onda je to on. Možda bi s taksijem. - Ali zakaj? Da si skine kaput u garderobi pa onda kroči je li dvoranama, parketi šripe, on gleda, promatra štoviše, vidi sve iznova, ter konačno, iscrpljen estetskim doživljajem, zadovoljno odlazi u kafeteriju (tam sigurno ima i kafeterija) ter, još uvijek na štokavskom, prosim lepo, zadovoljno sjeda, zavaljuje se, i naručuje kavu i sok primjećujući značajnika Ivana Kožarića koji dežura za udaljenim stolom, ali ipak tak da se vidi sve, pogotovo ko ulazi. Pa ne misli valjda Tonči Vujić da bu išel tam preko puta Shopping Malla da vidi sve ono kaj zna na pamet, i k tome još puno šrota koji se nakupil u međuvremenu? I da bumo mi to popušili.
Ostaje jedino jadni Tihomir Milovac. Taj bu se još nadisal klimatiziranog zraka u onoj trećerazrednoj arhitekturi, njega čekaju još «sasatanci i sastanci», strane delegacije da se informiraju o muzejskim trendovima u Hrvatskoj. Da je ostal živ Matičević, nerviral bi se lepo skup s njim na Katarinskom kaj nemaju dovoljno prostora i uvjete. Ali ovak: sigurno ima u podrumu parkirno mesto (ak Milovac uopće ima auto), sigurno ima iz ureda pogled kao u Frankfurtu, a sigurno i kantinu gde se može jesti u jedan s plastične tace.
Tonči, Tonči, nemoj nama i sebi prodavati te fore s ljubavi prema Zagrebu. Pusti. Drugi tak jako voliju, da mi uopće ne trebamo. Pust ih da ga vole u Buldogu i Kod Bobana, a za nas je gotovo.
Post je objavljen 17.12.2009. u 00:04 sati.