Sunčana nedilja znak je da se triba malo maknit iz grada. Malo prošetat i protegnit noge.
Nismo se odlučili na neki veliki đir. Samo malo ćemo skoknit i posjetit Kozjak.
Ne mislim baš planinarit, samo malo prošetat u miru i tišini, udahnit malo friške arije i odmorit mozak od grada.
Za malo duže planinarenje ipak nemam kondicije.
Dakle, krečemo laganini put križa.
Usput se naravno ponešto i škljocne. Recimo, pogled u daljinu. Čini mi se da tamo vidim i snig.
Split u drvenom okviru.
Pod nogama škripi kamenje, tek tu i tamo poneki šetač.
Markirano stablo.
Već je pomalo i hladno. Ledeni zrak brije po licu.
Neka čudna stabla.
Planina se okitila božićnim ukrasima.
Zlatno žutim.
Srebrenim.
Kuglicama toplo smeđim.
Malo većim, šuškavim.
Boskastim.
Vidi li ovde još netko osim mene, malog, dlakavog medu sa osmijehom od uha do uha?
Još jedan pogled na Split i pomalo krećemo doma.
Post je objavljen 15.12.2009. u 08:19 sati.