danas sam shvatila da jedna od prvih stvari koju uradim kad dođem kući jeste da skinem grudnjak. ah, taj osećaj nesputanosti, ta neobuzdana sloboda, to olakšanje – neprocenjivo! :)
dugogodišnji odnos između mene i brushaltera bi se mogao opisati kao love and hate odnos.
najviše mi prijaju oni pamučni, bez korpi, bez fišbajna i bez čipke. sportski, takorekuć. e, ali takvi su krajnje nepraktični. kroz njih se, naime, najčešće naziru bradavice. osim ako nisu u pitanju oni baš debeli, ali u takvima je vruće. tako da nema smisla nositi ih leti. mislim, nemam neku preteranu želju da šetam okolo a da me pri svakom manjem povetarcu neko pita "a što si napeta?"
nema preterano smisla nositi ih ni zimi. budući da nisu supportive, te da ne doprinose volumenu, zaista nema potrebe za još jednim slojem odeće ispod već postojećih makar dva.
s druge strane, postavljeni brushalteri – oni kod kojih ne postoji bojazan od primetne napetosti – dosta su dobri. ono, grudi su oblije, pravilnije (de, nek se javi neka kod koje nema asimetričnosti u grudnom predelu!), i – zašto ne istaći? – veće.
da, ja sam jedna od malogrudih. skoro pa wishful thinking namesto sisa. dobro, da mi se maxivida ne pobuni, nisu baš toliko male. stanu u omanju šaku. žensku. provereno u doba eksperimentisanja ;)
međutim, brushalteri s korpama imaju tu tendenciju da ne budu potpuno popunjeni. makar jedna korpa. što izgleda dosta, pa hajd da se blago izrazim, neuredno. a i te korpe imaju tu treću dimenziju i nikako ne idu uz tanane haljine (ako mi neka otkrije brus s korpom koji prianja uz telo tako da nema onog skoka kod korpe, ima piće od mene).
kod onih s push up efektom nema tog efekta jednostrane nepopunjenosti. i takvi su zaista preseksi. jedini je bedak što sav taj seksipil i punoća nestaju onog trenutka kad ga skinem. ili kad sutradan obučem neki drugi brus. ali priznajem, volim... ma, šta volim – o-bo-ža-vam! one push up grudnjake koji su tako skrojeni da mi grudi poskakuju kad hodam. (oh, sa nostalgijom se sećam prvih meseci dok sam dojila i svojih tadašnjih grudi) no, i kod njih ima već pomenutih problema sa trećom dimenzijom.
grudnjake sa fišbajnom nikako ne volim. u konstantnoj sam panici da će ta žica da probije materijal i zabode mi se u nadlakticu kad desnom rukom krenem da sklonim pramen kose iznad levog oka. thanks, but no thanks.
dalje, budući da imam male grudi a nisam anoreksična, naći odgovarajući grudnjak liči na potragu za mitskim bićima. da, imamo A korpu, ali broj 70. ne, nemamo 75.
o, da, imamo 75, ali korpa B. da prevedem – ili imaju odgovarajuću korpu ali preuzak, pa mi sve kipi (tamo gde ne treba da kipi), ili taman ali prevelike korpe.
dakle, prvi problem je – postavljen ili nepostavljen grudnjak?
a drugi je – koliko vremena i živaca sam spremna da utrošim da bih našla grudnjak odgovarajuće veličine?
nije ni čudo da sam na korak od toga da se ubacim u onaj burn the damned thing fazon. u tome me sputava samo to što grudnjake smatram izuzetno ženstvenom, a i korisnom stvarčicom. i ne, ne mislim na how to turn your man on (to obično ide brže kad se grudnjak skine ;)), već na svakodnevnu pristojnost.
moj omiljeni grafit se nalazio u vasinoj ulici. više ga nema, prekrečili su ga. viđala sam ga kad sam išla na fakultet i uvek, baš uvek mi je bilo nekako... ne znam... toplo oko srca kad bih tuda prošla. nekako je bio buntovan, ali na neogoljen način.
pisalo je: