Se čovek spremlje nekaj važnoga povedat, al nikak da pove. Kaj da vreme to drukše rihta. Se pitam zakaj to tak ide?
Gledim i vidim, da sve kaj po špagi ide. Kad gledite drijevo kak taste, i kak grana z grane zijde, vidite kak sve na nečem i od nečeg je. Tu su i oni sokovi kaj živlenju kak hrana jesu. Tak se i raste, a i nastane. Ni z ničega. Tu je drijevo z granami, pa ti sokovi, al i nekaj kaj ni samo tak videti.
To nekaj je v smeri pitanja: 'Zakaj?'
Zakaj voda curi?
Zakaj veter piha?
Zakaj grana z grane zraste?
Zakaj …zakaj…zakaj ???
Kaj da videti bi štel…za kaj. Za kaj i od čega. To je kaj da rišem vreme. Je bilo tan, a sad bu tu. Vite, sve to videti je moći, al kaj je to po čemu se to pomikavlje?
Ni za stati na tomu.
Če nekaj nekam prejde, nekaj drugo na to mesto dojti mora. Nemre prazno ostati. Če ga , nekak spraznite i tak vam zgledi, onda je tu ono kaj ne vidite. To je nekaj kaj navlači i hoće se popuniti. Tak je nekak i z vremenom. Misllim, z ovim kaj oblake nosi i kiše i snega dela. Sve se tu nekak premeće, al je tu, če nekaj hudega sa strne ne doleti. Neki veliju da je to ravnoteža. Ja bi dodal da je to ravnoteža v gibanju. Rekel bi da tu je i moč gibanja.
Z milionima leta se na ovoj našoj najdražoj Zemlici sve to rihtalo. Ni to za Zemlocu neko velko vreme, al nami malima je takvo, da ga nemremo zamislit. V njemu je i čovek nastajal, takav kakav je danas.
Se život menjal i rihtal tak da je ostajal onalav kakav je mogel. Tak se život rihtal na sliku mogućega. Nigdo ni mudroval i razmišljal. Puno je toga v čoveka se ugradilo, jer je tak bilo. Zemlica i Svemir u svojim promenama ostavili su trag i v čoveku.
Zakaj smo takvi je pitanje, na koji način da gledamo sve to.
Kak svakaj je kaj je, tak nekaj kaj zmislimo ni. Treba neku silu upotrebiti da bolo bi. To je tak bilo i u stvaranju čoveka. Ta sila za menjanje je posredno radila čitave načine obrane od promena. Ni to samo tak za razmeti, a tak jednostavno je. Jednostavno al mozak nam tak ne dela. Svakakvih gluposti zmislimo, al ono bitno nikak v glavu da dojde. Valda je to zato kaj nam mozak je tu da se zabavlja baš sa tim glupostima, med kojima traži ono moguće. Ni on neki pametnjaković. Kak zaigrano dete je.
Lepo, kaj tak je nastal i naš obrambeni mehanizam. On je nekak nastal skup s raznim delovima čoveka. Sve to se milenijima rihtalo v prirodnim uvjetima. Kad bi se desilo nekaj posebnoga, bi puno živih stradalo. Recimo, će drapi asteroid, il se Zemlica promeškolji z vulkani i potresima bi tak bilo….
Zašli smo v zanimljivu fazu razvoja. Čovek je sam svojim željama za moći i posjedima dopelal stvar do apsurda. Promenil je onu prirodu, koja ga je napravila takvim kakav je, u nekaj drugo. To je ko asteroid koji po malo ulazi ui atmosferu. Tak sami sebe bumo dokrajčili. Mozgovi nam svakaj proglasiju mogućim, pa makar i na kratki rok. Glavno da ide, sad, a za posle buju oni drugi valda našli načina? Tak je sve veća razlika med prorodnosti i onoga kaj smo napravili. A kak opstati u novim uvjetima? Kak, nek da se prilagodimo. Ak nebumo mogli, odemo svi skup vrit. Tolko se zmenjalo, da bi već trebali zgledeti kak čudovišta.
Priroda i dalje dela po svom. Drukše se ni nemre. V čoveku se odražava na čudne načine. Promene sistema opstanka zašle su v čudne faze. Promene pelaju v čudne bolesti. Čovek je razbolel Zenlju i sad to ide na njega. Naučenjaki, svak u svojem delokrugu, vide samo delić istine. Kak da se neka nervoza jalja. Svejeno niko neda ono kaj ima, a ne pita niko jel je prirodno pravo to imati. Priroda bu rekla svoj sud, al mnogima bu onda bilo prekasno. Ne, nebuju išli vrešt. Bu to morti još jen promašaj v evoluciji.
Bogek moj, kaj sam v crno prešel? Ma nis ja prešel. Samo sam rekel, a prešli smo svi skup. Je pitanje za čiji i na čiji račun. To tak da me bar malo i ekonomisti razmeju. Oni sve kroz lovu vidiju.
Puno je toga kaj bi me moglo srditi. Na primer kaj mi kak jamcu uzimaju trečinu penzije, a korisnik se dela lud; kaj na dve penzije nas šest živi, ajd sad snaha nekaj dobi na malu bebu; kaj su nme sa svih strana ogradili brzim cestama, a nigdar nis ni nebum vozil; kaj mi se unuki nebuju imali gde igrati; kaj sve manj zelenila je oko mene. Zgradili su si 'boljitka'. Je al plaćali bumo svi; i oni z 'boljitkom' i oni s goritkom. Tak to ide. Al kaj da se srdim, kad čovek je takav, pa videti nemre kaj dela. Kolektivno kaj da idemo vrit,. Još da nam daju barjake i naučiju nas pesme o zajedničkom 'boljitku'. Kolki su bez posla ostali. Se već vidi kam se to pela. Nis fatalist.
Štel bi samo reči da su na pitanje;: 'Kam ovo sve ide?', slepi odgovorili: 'Bumo vidli.'
Želim vam puno cvetja, radosti, bistrih potokov, leptira, pčelica i svega kaj nam se čini vrednim, a prirodno je, da manje pohlepe, samo živosti i materijalnoga bogatstva bu. Vežbajte živeti.
Sve vas volim i one kaj su prirodni i one kaj nisu, samo ovim drugima želim da otpreju oči. Bu im to mali šok, al drukće nemre ić, osim ak nisu duhovno pripremljen, al taki su oči već otprli i …. Srdačan potdrav … :)
Post je objavljen 08.12.2009. u 18:02 sati.