Malo me neka viroza mučila. Mjesec dana sam bio izvan stroja - ti novi virusi su vrlo dražesna stvorenja i omogućuju duuug odmor. Ne pamtim kad sam zadnji put preležao bolest. Neka ih, sredio sam gamad i funkcioniram pa sam prije neki dan svratio do do svojih i sjeo za stol u kuhinji. Bio sam smiren i opušten.
A tad...tad je ušla Majka :D
"Oooo! Došao si! Hoćeš juhicu?" - upita me ona. Ni 'dobar dan' ni 'kako si?' već juhica...
"Hvala, ne bih!" - odgovorim, presretan što je vidim.
"Ali samo malo juhe!" - ozbiljna je, oči su nam se srele i fiksiramo se...sukob zjenica!
"Ne bih, hvala" - rekoh ledeno, ne skrećući pogled.
"Daj, na, uzmi malo juhe, vidi kako je fina, pileća, pravi lijek!" - molećivo će ona glasom punim suptilne prijetnje...
"Ne mogu, hvala, nisam gladan!" - sigurno slutite na koga sam se uvrgnuo...
"Ma stvarno je fina! Uzmi!" - sad je već nervozna...
"JOOJ HVALA ALI NE! Ne bih juhu, hvala! Ne mogu! Nisam gladan!" - već sam i ja maalkice, samo maalkice nervozan :)
"A baš si tvrdoglav!" - zaključi ona.
:D
Vaš izgubljeni Ddadd :)
Post je objavljen 01.12.2009. u 13:46 sati.