Bude nas udarci glava od prozorska stakla.
Istovremeno želim
i ne želim znati
što se događa.
Zašto smo preletjele šljunčanu pistu?!
Čini se da nećemo stati, nećemo se zaustaviti.
Praktički smo već mrtve.
Vidim natpise na spomenicima
i tiho meditiram
unutar naših strahova, prignječena.
Želim da se zaustavi.
I odjednom – stojimo.
Majci se zrcali zlatna gravura;
anđeo
na vratu.
Ti – spasio si nas,
zapuhao snažno nasuprot akceleraciji
i učinio
da stanemo.
Ništa nije
crno – bijelo.
Ili možda jest?
Post je objavljen 27.11.2009. u 01:17 sati.