Izlazak sunca je bio prekrasan iako su gotovo svi zadrijemali. Svi osim gospodina Josta (koji je sad već inzistirao da ga zovem David). Svakim se trenutkom sve bliže približavao.
-Ovo je zaista predivno. Nešto slično nisam vidio.- rekao je mičući mi pramen kose koji mi je padao preko lica. Na trenutak sam se zagledala u njega. Bio je...čudan. Nisam u njemu pronalazila ništa privlačno ili išta lijepo. Izgledao je previše obično.
-Eto, sad se možete pohvaliti. Vidjeli ste izlazak sunca u Africi.- skočila sam na noge dok me zadivljeno gledao. Odazvao se biper.
-Ispričajte me na trenutak.- odkrenula sam se i počela odlaziti polako, ali sigurno.
-Nešto nije u redu?-okrenuo se i pošao za mnom.
-Imamo problem. DEČKI!-, povikala sam srednje glasno kako bih trzla Hotelovce iz transa.
-Divno je, zar ne? Da, zaista predivno!-počeli su mrmljati i praviti se kako su cijelo vrijeme zapravo gledali.
-Moramo odmah otići. Brzo! Skočite u džip.- rekla sam im prijeko ih pogledajući.
-Napokon! Kako je ovo dosadno...- čula sam Tomovo mrmljanje iza sebe. Nisam imala vremena, a ni želje reagirati. Svi su poskakali u džip i refleksno se primili za štangu. Naučili su. Pijesak je frcao oko nas i uz pokoji vrisak i "WAU!" stigli smo do kampa.
-JA SAM OVDJE GLAVNI! JA!!!- čula se dernjava iz glavnog šatora.
-Koji se to luđak dere ovako rano ujutro?- komentirao je Bill.
-Gerald Fizz. U prijevodu moj šef.-, odgovorila sam i nasmijala se. -Ovo će biti zabavno!-, protrljala sam ruke i luđački se nasmijala.
-Ti stvaarno nisi normalna.- komentirao je Tom.
-U Africi je potpuno u redu biti lud.- pogledala sam ga.
-Živi dokaz.- komentirali su gotovo svi u isti glas. Razgrnula sam zavjesu šatora i propustila Hotelovce unutra.
-TI, MALI! KAKO SE TI ZOVEŠ?- šef je ludio na Rodya koji se uvijek uspio naći na krivom mjestu u krivo vrijeme.
-Rodiro, gospodine- odgovorio mu je uspravo stojeći ispred njega.
-RODIRO, POPRAVI OVAJ NERED ODMAH! I DOVEDI MI ZARU! HOĆU JU VIDJETI ODMAH! LETIT ĆE ODAVDE DO JUTRA U SUPROTNOM!- derao se na njega.
-Ali, gospodine, ja se brinem o slonovima, šta ja znam gdje je ona!- odgovorio mu je Rody ozbiljno jer smo svi obožavali zajebavati šefa. -ODMAAAAAAH!- zaderao se i Rody je krenuo tiho mrmljajući "Da, gospodine ukočeni.", i namignuo mi u prolazu. Oprezno sam se nakašljala.
-Vjerujem da ste mene tražili, gospodine.- oglasila sam se i šef se okrenuo kao gazela razvlačeći usta u veliki namješten osmijeh.
-Zara, Zara. Draga moja Zara. Zašto sam ja to od tebe doživio? Zašto tjeraš moje maleno srce da puca?- govorio je čudno.
-Ne razumijem, gospodine.- odmahnula sam glavom i zamijetila Tai u kutu dok se trese. Sigurno se na nju derao. Ona je bila jako osjetljiva i uvijek je plakala i tresla se kad bi netko na nju vikao. Njene velike "štreberske" naočale bile su zamagljene, a rumeni obrazi su joj bili mokri.
-Zara. Dođem ovdje i pogledam ovaj set. Divno. Baš kako sam ti rekao da učiniš. A onda dolazi onaj dio koji nas je doveo tu. Pogledao sam račun, Zara. Pogledao sam račun. A uskoro sam primio i poziv od Mijade. Nije sretan, Zara. Tražio je objašnjenje, Zara. Imaš li ti objašnjenje za sve nas?- pitao me upitno gledajući. Mijada je bio "šef svih šefova".
-Imam, gospodine. Vi ste rekli da imamo pravo potrošiti novca koliko želimo. Ipak je Tokio Hotel jedan bend koji zaslužuje najbolje, zar ne? Gospodine?- odgovorila sam mu podrugljivo.
-Ne sjećam se toga. Možda si si to umislila. Imam novost za tebe. TO SE NIJE NIKADA DOGODILO!- počeo se derati.
-Oh, jest, gospodine. I ja imam to snimljeno.- znala sam da trebam snimiti jer sam ovo i očekivala. -Zaista?- upitao je uplašeno. -Tai, dobaci mi mobitel, molim te. Zaboravila sam ga danas.-
-Evo, ponijela sam ga.- još tresući se polako ga je dobacila. Pustila sam snimku:
-NIJE ME BRIGA, ZARA! NIJE ME BRIGA. UGOŠĆUJEMO TOKIO HOTEL! ŠEF ŽELI SAVRŠENSTVO. SA-VR-ŠENS-TVO!-
-Koliko novca smijemo potrošiti?-
-KOLIKO HOĆEŠ! GUBI SE! IZLAZI!- prekinula sam snimku.
-Ovo još nije gotovo, Zara. Večeras, 21:00, moj kabinet. Bolje ti je da dođeš.- zaprijetio mi se i počeo odlaziti.
-Aha. Doći ću. Pripremite mi čašu viskija!- povikala sam za njim na što je on samo podigao ruku u zrak i napustio šator. -Wau. Nikad nisam vidio samouvjereniji razgovor sa šefom.- pohvalio me Gustav.
-Ne bojim se tog seronje. Ionako pojma nema što radi.- nasmješila sam se. Otišla sam do Tai. Kleknula sam ispred nje. "Tai, ne obaziri se...", tiho sam prošaptala na što je ona počela jecati i plakati. Uskoro smo se zagrlile. Bill joj se približio pokušavajući je utješiti. Bio je baš slatkorječiv. Ostali smo se bacili na nacrt nove scene koja je uskoro bila napola snimljena. Dok su dečki snimali ja sam imala težak izbor. Meksikanci ili Jost... Meksikanci su dobri ljudi, ne? Provodila sam što je više vremena moguće s njima. Počeli su se osjećati veliko (jer sam lagala da sam tu jer se jaaako divim njihovom radu), pa sam uskoro bila prisiljena otići. Jost je jedva dočekao.
-Zar ti stalno radiš?- upitao me. Kad smo mi ono točno prešli na ti? Nisam sigurna. Vrijeme provedeno s njim naučilo me nečemu. Moram više govoriti o sebi ili ću cijeli život slušati o drugima. Kad smo se vratili u Pentagon svi su otišli u svoje sobe. Tom je zaboravio novu smeđu kapu na stolu, pa sam mu je odlučila odnijeti. Pokucala sam i ušla. Nisam čekala odgovor. Upravo je bio skinuo majicu. -Uh, sorry, nisam znala da se presvlačiš.- rekla sam ne pokazujući nikakvu želju za izlaskom iz sobe. -Ostavio si kapu u glavnoj sobi.-
-Da?- približio mi se. Još sam stajala kraj poluotvorenih vrata. Dodirnuo mi je obraz i tom istom rukom zatvorio vrata ne skidajući ruku s njih. Zapravo, zablokirao mi je izlaz. Drugom me rukom primio za bradu i doslovno zažvalio. Svojim jezikom je nježno dodirivao moj. Bio je poprilično vješt u tome, ali ni ja nisam bila amater. Uskoro sam osjetila njegovu ruku na svojoj stražnjici. Nakon nekog vremena smo se odvojili i pružila sam mu kapu.-Bok.- promrmljala sam.
-I tebi.- nasmiješio se i zatvorio vrata.
Post je objavljen 22.11.2009. u 20:48 sati.