Šefu san po izlasku iz avijona objavila da se ja u Split vraćan autobuson. On se uvatija smijat misleći da se zafrkajen. To zato šta me čovik još ne poznaje dobro. Bude li se često voza avijonima, neće me bogami ni upoznat.
Krenili smo u hotel za kojega san znala da je neki ka luksuzni i ja san sa strahopoštovanjen pogledala u zgradurinu isprid sebe a onda za šefon zakoračila. Kako san uvik malo odsutna duhon nisan ni registrirala da vrata od hotela nisu obična vrata nego ona šta se vrtu a kako je šef već bija uletija a ja nisan procijenila pravi momenat za uletit vrata su mi doletila u facu i opizdila me za dobrodošlicu a najgore od svega ta vrata su išla brže od mene pa san protrčala dva nepotribna đira uvaćena u centrifugu i dovijajući se kako izletit a izletit je teško kad su vrata brža od čovika.
Tako je moj pokušaj da u superluksuzni hotel od, po mojoj slobodnoj procjeni, šesnajst ipo zvjezdica uđen dostojanstveno , propa već na ulazu u rečenu palaču.
Na recepciji san u mrtvon kutu ubrala razgaljene face recepcijonera jerbo vajda odavno nisu vidili ovako spektakularni upad u hotel. Priznojila san se šest puta dok san se uspila iskobeljat iz onih vrata, a kad su me dotična vrata napokon izbacila, stala san malo da uvatin zraka, popravila raštrkanu frizuru najdamskijin moton kojega san se mogla sitit, namistila facu poslovne žene koja svako malo noći u skupin hotelima sa centrifugalnin vratima, i pružila ruku da mi dadu kjuč od sobe.
Ženska na recepciji mi je prvo dala neke papirušine da potpišen, pa mi onda uvalila u ruku još neke papirušine. Zalupkala san nervozno noktima po pultu, kako već nervozno zalupkaju noktiman prezaposlene hladnokrvne poslovne žene, i zatražila umornin i nestrpjivin glason kjuč od sobe.
Ona meni da eto mi ga u ruci. Onda san svatila da to oće reć da je kjuč od sobe neka kartica koju mi je tutnila. Jebate, stvarno odavno nisan bila u hotelu, prošlo mi je kroz glavu. Ona ekipa recepcijonera iza nje se opet uvatila diskretno kliberit, pa san opet onin damskin moton popravila frizuru i uputila se prema liftu.
Razgledajući karticu otkrijen da mi je soba na trinajstom katu, i pristravin se jer san svatila da mi je na ovon putu očito suđeno gledat oblake odozgor.
Soba na trinajstom katu?? Jesul' oni normalni, a? Ko more spavat na tolikoj visini? Mogu se kladit da na krevetu imaju i pojas kojin se vežeš kad legneš! I maske za kisik koje ispadaju iz plafona ako čovik malo nemirnije spava pa se u snu trza! I još trinajst, nesritni broj! Šta in je bilo teško priskočit u gradnji taj trinajsti kat?? Itnila san onu karticu u boršu i ušla u lift beštimajući i nadajući se da na vratiman od sobe neće pisat na kojoj smo visini.
Stigla san napokon do svoje sobe, i utirala onu karticu u bravu, i po objašnjenju na papirušinama, kad se utira ta kartica u oni prorez, triba se pojavit zeleno svitlo, a zeleno svitlo znači da je otkjučano i da moš uć.
Čekan ja zeleno svitlo, al ništa. Izvadin karticu, okrenen je na drugu stranu, opet utiran, i opet ništa. Pa tako nekoliko puta. Kvragu i vi i vaša teknika! Bila san već iscrpjena od ciloga puta i od onih doli vrata i od svega i sad san stvarno već bila juta. Otić ću doli na recepciju i zalipiću in njihovu glupu karticu u one njihove klibereće face!
U taj momenat eto ti moga šefa. Odma je vidija da iman problema.
- Marčelina, mogu li vam pomoć?
- Čisto sumnjan! Dali su mi karticu-kjuč šta ne radi! Eto ti njihov hotel od šesnajst ipo zvjezdica!
- Dajte da ja pokušan?
- Jel' vi mislite šefe da san ja toliko smotana da ne mogu otkjučat vlastitu hotelsku sobu?
- Ma nee, oprostite, nego..znate ono, dvije glave su pametnije od jedne..dajte da vidim tu vašu karticu?
Frknen ljuto i tutnem mu karticu u ruku. On se zagleda u nju.
- Khm..ovajj...da, nije ni čudo da niste mogli sa ovom karticom otključati vrata.
- Pokvarena, jel'? A šta san vam ja rekla?
- Ovajj..nije pokvarena, nego...ovo je kartica vašeg tekućeg računa!
Post je objavljen 20.11.2009. u 20:29 sati.