Bol se pretvorila u sažaljenje. Prečudno. Ne boli. Samo mi je žao. Nisam mislila da će se to dogodit. Prvo jutro da se nisam probudila misleći na njega. Shvatila sam da nije nezamjenjiv. Znam, dugo mi je trebalo. Ali nije u tome stvar... Stalo mi je do njega. Jako. Ali... Ne na onaj način. Barem ne više onako intenzivno. Zbunjena sam. Možda je ovo samo jedna hladna faza. Možda ću već sutra opet maštati o njemu. A možda stvarno nastavljam dalje?
Toliko jako želiš nešto. Zaboraviti osobu koja ti je slomila srce. I onda... Kad osjetiš da osjećaji blijede... Nisi više siguran želiš li to.