Nisam htjela pisat od zadnjeg posta, jer zbilja stalno ispada da non stop kukam. Mislim, ne ispada – ja zbilja unatrag godinu dana non stop kukam. Kao da tome nema kraja...
Prošli tjedan sam saznala da mi «bivši» ima novu curu. Saznala sam to sasvim slučajno, od lika koji nam je, ajmo reć, zajednički poznanik. Čovjek se hvalio kako mu je frend totalno zaljubljen – napokon – bilo je i vrijeme. Sve to ne bi bilo niti čudno niti nezgodno da je frajer imao bklagog pojma KOME to govori. E ta me činjenica ponovno izbacila iz takta. To – što ja NE postojim! Nikada niti nisam postojala. Dalo se naslutiti možda, ali nikako i potvrditi. I natavno, izbačena iz takta, prvenstveno zato jer mi je, priznajem, ego bio teško povrijeđen činjenicom da me se tako lako može preboljeti, iako me se opisivalo kao «ljubav nečijeg života».
I nekako sam to prežvakala, naočigled samo se pomirila s činjenicom da je zbilja gotovo i natjerala da na neki način, samo meni poznat, moram i ja nastaviti dalje.
Nisam bila baš skroz mirna i staložena oko svega, bez obzira što sam pričala, ali znala sam da povratka nema. Jebiga, u jedno i pol godišnjoj vezi bilo je više loših stvari nego onih dobrih na samom početku. Previše nam se toga dogodilo da bi oboje mogli biti normalni.
No, vrag mi nije dao mira, pa sam mu poslala poruku da mu čestitam i da mi se nije pohvalio. Nakon te poruke, više mu na njegove nisam odgovarala. Slijedeći dan mi je poslao sms da li sam ljuta na njega.
Nisam odgovorila.... (NARAVNO DA SAM LJUTA!!!!!)
Nazvao me i na kraju nije mogao razgovarati, a ja sam poludila jer mu nisam na prvom mjestu.
Slijedeći dan me nazvao i ja ga pitam što ima novoga. I on krene recitirat i između ostalog – pohvali mi se kako ima novu curu. Ja pošizim naravno, ne dajući mu to do znanja. I mislim si – pa ok – ko te jebe – pa i za mnom jure, pa zašto da i ja ne nastavim dalje.
No, da skratim post.
Prije dva dana, ponovno me nazvao i pitao možemo li se vidjeti za dva dana, izaći u «naš» birc na «našu muziku». I ja reko – možemo, zašto ne. Mislim, ako više i nismo skupa, vrijeme je da počnemo raditi na prijateljstvu, jer ga ja zbilja ne želim izgubiti na svim područjima, neovisno o svemu.
Tu istu večer, kada sam uspavala dijete, prvi put sam se nakon dužeg vremena odvažila navečer sjest za kompjuter. Pripisujem nekakvoj depresiji činjenicu da u zadnja dva mjeseca idem spavat već u 20 navečer. I odem za komp, odem na prokleti fejsbuk i imam kaj za vidjet. Evo njega – friško otvorio profil.
I ja ga nazovem, krepavajući od smijeha, jer sam znala koliki je protivnik bio te vrste medija.
I on naravno nema pojma kak da se služi istim i ja reko – ok – imam vremena – bum ti ja objasnila par najosnovnijih stvari. Dogodilo se to da smo pričali 4,5 sata. Od 21 – 01,30!
Nakon sat i pol vremena razgovora o prokletom fejsbuku, ide on riješit kviz na istom, da skuži kak se to radi.
I riješi test – što osoba koju volite misli o vama. Pročita rezultat na glas, sadržaja» Osoba koju volite, voli i vas, ali vi ste samo prolazna stavka u njenom životu i ostat ćete joj u najljepšim uspomenama.»
I vrag mi opet nije dao mira i ja mu skomentiram – nije li malo prerano za takvu konstataciju? I on na to podivlja. I kaže mi: Ajmo se prestat više igrat! Ajmo pričat otvoreno!
I pričali smo otvoreno još tri sata!!!
Uglavnom, lagao mi je da ima curu, samo iz razloga da me isprovocira (što je i uspio) i da me učini ljubomornom (u životu nisam bila ljubomorna, pa ni sad!).
Rekao mi je da je profil na fejsbuku otvorio samo zbog mene i da mi na neki glupi način da do znanja da je slobodan (jer je naravno znao da ću pošizit).
Ukratko, rekao mi je da me voli, i to jako, i to istom snagom kao i uvijek, da ne želi više biti ijedan dan bez mene.
Moram priznat – laknulo mi je u trenutku kad sam shvatila da možda još ima nade za nas, ali NISAM mu se odmah predala.
Jedno 6 puta me pitao želim li biti s njim, hoćemo li krenut ispočetka, onako kako spada, onako kako zaslužujem, onako kako sam željela svo ovo vrijeme...
I ja nisam znala što da mu kažem. Neovisno o tome što sam to priželjkivala valjda od trenutka od kada sam ga ostavila.
Međutim, razum mi je opet pobrkao emocije (proklet bio)!
I rekla sam mu da ne znam, da nisam sigurna, da se previše toga dogodilo (skoro sam ga i preboljela već...), da imamo previše toga iza nas, da smo napokon, oboje previše povrijeđeni...
No, za čudo Božje, on je bio uporan. Za čudo Božje, on se faking borio da se predomislim. Za čudo Božje, on je postao muškarac, a ne papak!
I na kraju, popustila sam... Uz tonu uvjeta naravno. I da ako ovaj put krećemo skupa, krećemo kako treba. Bez skrivanja, bez bojazni što će drugi misliti, .... I ako udaramo glavom u beton – udaramo zajedno. I ako puknemo – pucamo zajedno... Naravno, i on je imao uvjete za mene. Prvo i najvažnije od svega – molio me da više nikad ne bježim od njega kada imam problema (što činim uvijek, jer sam na žalost takva... ne volim dijeliti svoje probleme ni sa kime osim sa svojom Darling...). I da ako me nešto muči, da mu to otvoreno kažem, a ne da očekujem da on zna čitati misli (priznajem i to radim na poprilično ironičan i sarkastičan način....).
I da ako ga ikad ostavim na isti način kao prije tri mjeseca, da mu dam do znanja da su vrata otvorena, a ne da misli kako više nema šanse. Na to isto rekla sam mu da mu najviše zamjeram upravo to – što kad sam pukla – njega nije bilo!
No, ajde – imao je poprilično dobar argument i opravdanje.
Uglavnom, dogovorili smo se da idemo ispočetka... Polako, ali sigurno... Pred cijelim svijetom...
Sve što je bilo, ostavljamo iza sebe, bez zamjerki, bez vraćanja pogleda unatrag. ČISTI START!
Oboje smo složni oko toga.
Objavili smo već cijelom svijetu da smo skupa. Ljudi su, iako su pretpostavljali, ostali pomalo šokirani. Iako imam osjećaj da imamo podršku okoline. Valjda ljudi misle da je bilo samo pitanje vremena.
I svi su oko toga, manje-više euforični, veseli, drago im je (osim onih par mojih potencijalnih «jebača», koji su mi se odmah požalili kako sada nemaju šanse kod mene – al ko ih jebe – kad sam bila slobodna, gdje su bili onda?!?!?!? Čekali su samo red na ulazak u moje međunožje, a ja htjela- ne htjela – nisam više takva, na sreću ili žalost – ni sama ne znam....)
Ali...
Ja i dalje nisam euforična. Ja i dalje ne pucam od sreće. Ne znam zašto. Vjerojatno mi treba vremena... Vremena da mi se emocije otprije smire. Vremena da mi se stare emocije za njega ponovno probude. A najviše vremena da se ufuram u ulogu «nečije cure». Da, na žalost – ja se ne znam ponašati kao «nečija cura». Predugo, gotovo dvije godine, nisam bila «nečija cura». Toliko sam se već ufurala u ulogu koju sam si sama nametnula, da se više ne znam normalno ponašat. Dakle- bit će potrebno dosta vremena da sve dođe na svoje. I to sam mu rekla i on je toga svjestan.
Dogovorili smo se da ćemo ozbiljno poraditi na stvarima koje su do sada štekale i da ćemo se truditi da ovo što imamo uspije.
Jer evo, htjela – ne htjela – priznajem – u životu mi nikada nije bio problem ikoga preboliti – osim njega. To valjda znači neki kurac?!
Neovisno o svemu – i dalje mi ide na živce :)
I neovisno o svemu i dalje ja njemu idem na živce :)
Ali – bitno je da smo si napokon priznali da se volimo i dalje i da ćemo se truditi da ovo opstane.
Jer zbilja – bit će nam potreban veliki napor i trud za to...
Jer – on je i dalje prespor, a ja sam i dalje prebrza. On je i dalje prepedantan, a ja sam prešlampava. On je i dalje u previše u svojim okvirima i preorganiziran, a ja sam i dalje preslobodna i prespontana.
Čini mi se da u krajnjoj crti smo dosita jako različiti, možda i previše, ali upravo zbog toga – moramo naći neku sredinu. Možda usotalom ni to nije loše – njega potaknuti da se oslobodi, a mene da se primirim...
Dakle, bit će teško. Ne samo iz gore navedenih razloga, već i zbog činjenice da su iza nas ostale dvije obitelji... Koje sada na neki čudan način, treba spojiti.
Ali, dok smo jedno uz drugo, nadam se da je sve moguće... Ali samo ako ćemo OBOJE ići u istom smjeru i nositi jedan drugoga.
Dakle, da, konačno sam «nečija cura»... ;)
Post je objavljen 11.11.2009. u 09:20 sati.