Marketing
Niže od dna
Ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg - Pisao: Petar Luković
U prvoj polovini iduće godine pojaviće se knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Čitaocima Maniaca, predstavićemo deo iz ovog almanaha
GALIJA - Ja jesam odavde (PGP RTS)
Ako smo, svojevremeno, u jednoj od pokojnih Jugoslavija, imali sukob na književnoj levici - pedesetak godina docnije doživeli smo da prisustvujemo sukobu na zabavnomuzičkoj levici. Akteri su provereni SPS kadrovi: Zabranjeno pušenje (čiji se album zove Ja nisam odavle) i Galija (koja novom pločom poručuje - Ja jesam odavde). Oba benda su potonjih godina odano, do balčaka, služila režimu: Karajlićevo Pušenje učestvovalo je na mnogim SPS promocijama sve dok je Milorad Vučelić (direktor Komune) bio u milosti Predsednika & Njegove Supruge; Galija je, razume se, svoje koncerte održavala samo u dane partijskih i državnih praznika, te je sasvim logično da je ovaj dokumentarni live-zapis, u stvari, snimak s koncerta u niškom "Čairu", 8. marta 1998, nimalo slučajno, na Dan žena, što je praznik do kojeg Neša i drugovi vrlo drže, mnogo je važno tog dana svojoj voljenoj drugarici kupiti uveli karanfil ili je - oh, sreće! - odvesti na koncert Galije gde će moći da peva koliko je grlo nosi i da pritom uživa u Nešinim pesmama koje diraju polne damare i objašnjavaju zašto je SPS naša jedina sudbina.
Sa čak 13 pesama koje, nažalost, pokrivaju svaku od najgorih faza Galije, jer drugih faza nije ni bilo - od simfo rock onanije (Decimen), preko populističkih zabavnjaka (Skadarska) i bijelodugmaške zaraze (Gospa), do turističkih razglednica (Kotor) i seci-vene-refrena (Stare trube), večito veselo-tužne Nišlije (potpomognute beogradskim gostom, klavijaturistom Sašom Loknerom) insistiraju na Tradicionalnoj Srpskoj Melodrami, koja bi, valjda, trebalo da bude naše tajno oružje protiv okrutnog, nesentimentalnog Novog Svetskog Poretka. Zato je, slutim, namerno, čitava koncepcija albuma Ja jesam odavde - ne samo prkosno patriotska u svom naslovu, već toliko utopljena u dert, nesrećnu ljubav, postelju od punog meseca, krupne nacionalne suze, žal zbog teritorija koje više nisu srpske (Skadarska) i gubitničku atmosferu koja se idealno uklapa u sporazum Milošević - Holbrook. Sve što Galija poručuje i isporučuje zaključano je u daleku prošlost: kao da je ovo 1979. godina, kao da Beogradsko proleće još uvek postoji, kao da svi čekamo da drug Tito još jednom vidi Indiju pre nego što mu amputiraju nogu.
Ali, devetnaest godina docnije, sve je otišlo u pizdu materinu: nema više Beogradskog proleća, indijska ljubimica zove se dr Mira, noge su izgubili neki drugi ljudi... ali je zato Galija uverena da je ovo još uvek ona ista zemlja u kojoj je mogućno, za 8. mart, animirati žensku čeljad i obezbediti im iluziju da vredi živeti u ovakvom političko-muzičkom sistemu, s nekoliko plačipičkastih refrena i neveštim skandiranjem ovlaženih devojčica. Ja jesam odavde dokaz je dokle se nisko može pasti - za utehu Milosavljeviću, još samo Karajlićevo Pušenje ume dublje da se uvuče režimu, što znači da sam u političkom sukobu srcem na Nešinoj strani - te je u ovom času sasvim irelevantno da su zvuk + produkcija (Ivan Vlatković) dovoljno korektni da dobijemo impresiju o koncertu, da je booklet ispisan latinicom (a ne ćirilicom, kao do sad) i da, s nekakve strogo muzičko-profesionalne strane, nema primedbi o kvalitetu svirke.
Ono što jeste bitno, da se već jednom razumemo, nisu ni zvuk, ni produkcija, ni Loknerove egzibicije. Bitno je da Galija nije sposobna da se odlepi od svog partijsko-nacionalnog statusa koji filozofijom zaglupljivanja ne zna gde da se zaustavi. Bitno je da je ovo, u stvari, simulirani rock iza kojeg živi duh ljigavi duh zabavne muzike, ideološki primenjen na srpsko pučanstvo. Bitno je da je ovo nepodnošljivo vulgarna ploča koja manipuliše svojom retardiranom publikom. Bitno je, konačno, da ova ploča nikakve veze sa stvarnošću nema: ovo je artefakt glazure krvi i tla, savršen primer ideološke kvazipoezije na julovskim tragovima lažne nostalgije...
Post je objavljen 11.11.2009. u 04:11 sati.