Prehlađena sam već par dana. Nikako da me popusti neka sitna temperatura koja me već izluđuje. Što je najgore od svega kad sam pomislila da ću da prestanem da se izležavam uhvati me kašalj koji me iscrpljuje do iznemoglosti.
Smorena sam već par dana od svega. I od svog tog mog neraspoloženja uspela sam i da se zakačim sa njim. Možda jesam razmažena, a možda sam samo željna PRAVE REČI u pravo vreme. Nekad mi je sitnica potrebna da me vrati na dobar put...ali ne...umesto toga ja dobijem samo suprotno. Možda jesam ponekad i teška..teška sam samoj sebi..nisam sreća sama sa sobom pa pokušavam da se uhvatim za komadić nečeg lepog...ali to lepo je nekad toliko na dohvat ruke a toliko daleko..nedodirljivo. Samo jedna pišljiva topla reč mi treba. Znam ja da me voli. Da mu značim. Ali nekad je potrebno nešto manje od toga...jedna mala sitnica...sitnica koja meni nekad više znači od bilo koje stvari vidljivije sa sto kilometara.
I danas sam toliko potištena. Boli me glava od prehlade i umesto da mi bude bolje imam osećaj da mi je gore...još moje psihičko stanje uopšte ne pomaže u svemu ovome..a ne mogu se otrgnem iz ništavila.
Minuti...toliko sporo prolaze...dan nekad zna biti jako dugačak. Poželim da što više vremena prespavam..ali ne mogu..nervoza mi ne dopušta. Ne mogu se opustim već danima. Kao na iglama.
Popijem lek, pa opet me pomaže...ne mogu nikako da izađem na zelene grane sa ovim. Za ovo par dana ne znam koliko sam samo čaja popila, voća pojela..i nipšta. Samo ležim i gledam filmove..ne mogu više ni to.
I tako...ja bi i dalje želela da je samo neko kraj mene..da me čuva..i pazi...da me voli..da mi da malo svoje snage za bolje sutra...jer sama ne mogu da je pronađem....
p.s. usamljena sam...Mrak..sveće..Oliver Dragojević...i tu je samo USAMLJENOST...prožima mi celo telo svojim postojanjem
A on...ni da pozove....
Post je objavljen 07.11.2009. u 19:31 sati.