Da li znate onaj osećaj kada nešto mnogo volite i mnogo želite, a ne možete da imate. Kada vam se ne da, ma koliko želeli, nemožete to da imate. Meni se to stalno dešava, živim život od snova, koji na kraju kao ptice odlete. Odlete i ne vrate se, mnogo je želja i snova moje srce imalo. Mnogo je ljudi volelo. Al sve je to nestajalo, odlepršalo :( U pocetku mi je bilo krivo, al navikne se čovek posle, navikavala sam se na bol i tugu. Navikla sam da se najlepše smejem kad je najteže. Bude mi teško, kao i danas. Danas sam mogla videti osobu sa kojom se dugo dopisujem i koju mnogo mnogo volim. Al zahvaljujući mojim "drugaricama" necu ni danas videti. Necu sa njima pricati, čekaću opet sledeću godinu. Ne znam zašto, drugaricama sam sve davala, a kad bi one trebale da budu dobre prema meni uvek me ostave, razočaraju. Sto puta sam bila rekla. Necu više takva biti prema njima i uvek to zaboravim i opet im sve dam. Jednostavno se pitam zasto neke stvari nemogu shvatiti, zasto nemogu uraditi kako treba. Neke stvari jednosavno nemogu shvatiti, neke greške pravim uporno i uvek isto. Al nikako to da promenim nikad nisam uspela to da uradim drugačije i bolje :( Ne znam, vise ne znam. Jako sam sad tužna, znate odvratan je osecaj, kad vam svaki san polako odleti. Al dobro izdržaću i ovo, navikla sm da sve gubim.
A što se tiče dijeta, shvatila sam da je to jedino sto mogu kontrolisati. Smislila sam moj plan koji traje 60 dana, necu da odustajem bicu zadovoljna ako skinem i 6 kg
ovako držim je 60 dana