Marketing
post u postu
Nedjeljni ručak nediljon u dva pretvorio se u katastrofu prije nego smo pojili juhu.
Ne kažen da su nan ostali zajednički obroci idila, ono, nismo naučili isti u grupi, više onako individualno, ili na parove razbrojs, ali ovaj današnji bija je gorak ka da san usula pelin u hranu. A nije ni hrana kriva, sve normalno, juha meso, kumpiri, salata, tradicionalni obid o nedilje.
Ali danas nije bila obična nedilja, i svađa za stolon nije bila obična obiteljska.
Danas je dan kad ostajemo krnja familja.
Najprije je ona počela cvilit. Žlica u ustima, suze se cidu. Onda joj je brat počeja zajebavat. Onda je dobija jednu priko gubice. Pa je osta osupnut, jer mu je to možda treća u životu. Onda san ja popizdila i počela vikat da ne počnen tulit. Da šta mi dite zlostavlja, jebate, neš mi ti čuda da on neće pojide. Onda su se muški skupili svak u svoju sobu. Ja san jedina pojila juhu. Jedva mi prošla kroz stisnuto grlo. Ostala tri pijata se oladila.
Ona je pošla u kupatilo... mali je plaka na svon krevetu, on je muča na kauču. Ja san prtljala nešto oko nekih glupih kolača i taperver zdilica.
Onda je ona otišla. Nije dala da je pratimo, samo ju je brat otpratija do portuna...
Jebemumater, ta dica te izmuču ka Isukrsta i misliš da ćeš odahniti kad ti se pristanu višat po vešti, kad se prilipci otkače od tebe, misliš, spasiću se, prodisat, oživit, procvitat...
Ma neću više pilit i cvilit, naporna san sebi i drugima.
Bolje da prominin temu.
Bila san malo u skitnji.
Evo van slike pa vidite di.
Tekst drugon prilikom, kad buden bolje volje, sad san nekako... ka, ono...
Post je objavljen 11.10.2009. u 20:43 sati.