Gospodine, premda sam ruševina, ipak te ljubim,
volim te ludo,
a to je jedini način na koji znam voljeti,
jer sam samo klaun.
Već je prošlo mnogo godina otkako sam izišao
iz tvojih ruku, a možda, tko zna, možda će brzo stići
dan mojega povratka k Tebi...
Moj je krčag prazan,
a moje je cvijeće uvelo i bezbojno,
samo je srce moje ostalo netaknuto...
Plaši me moja bijeda,
ali me tvoja nježnost tješi.
Stojim pred Tobom kao razbijena posuda,
no ovom istom mojom ilovačom
ti možeš stvoriti drugu po svom ukusu...
Gospodine, primi ovaj moj večernji prinos...
Moj je život poput flaute, pun otvora...
ali uzmi ga u svoje božanske ruke.
Neka tvoja glazba prolazi mnome,
i neka preko mene dopre do braće ljudi
te postane za njih ritam i melodija
što će pratiti njihove korake,
neka bude jednostavna radost
na njihovu često napornu putu...
Iz „Životu ususret“
Post je objavljen 09.10.2009. u 20:37 sati.