Moja baba je ditinjstvo provela u Radunici, dida u Varošu, mater na Manušu a čača na selu.
Ja cili svoj život živin na Sućidru. U istom kvartu mi idu dica u školu, tu mi je doktor, tu mi je firma, tu mi je ekipa. Za doć do grada mi triba najmanje dvajst minuti autom plus traži parking plus plati parking a ništa ti u gradu i ne triba. Brže mi je otić do Emezete u Kaštila i kupit sve na jednom mistu.
Sve u svemu živin u betonu i jedva čekan da se priselin kod momka u hotelčić u jedno malo turističko mjesto. Jebate, tamo na sto puta veću površinu živi 30 puta manje ljudi. Nije ni čudo da su zdraviji i da ne pate od preseransa. Tješin se, malo misto ima mentalitet maloga mista a u velikome te niko ne zna i niko te bar ne može ogovarat, složit priče i ostala sranja osim ako to sam ne zaželiš.
Je kurac!
Ove žene šta žive oko mene sidnu isprid zgrade na zidić koji oni u nekoj svojoj ironiji zovu parkić. I kako su nekad po livadam čuvali ovce tako sad po betonu čuvaju dicu. Ekipa od 25-40 godina neumorno i svakodnevno promatra, analizira, zaključuje i stvara, afere mislim. Kako je meni ispod časti sudjelovat u takvom sportu odjebala sam ih u startu. Ali kako su se moja djeca družila sa njihovom kontaminacija je bila neizbježna. Pa su me proglasile za umišljenu i nebrižnu majku šta je bilo i za očekivat. Ali tribalo in je i sočnijih detalja.
Jednu večer, osta je Marčelini mobitel kod mene pa je u ponoć je dolepršala isprid moje zgrade. Veliko oko nikad ne spava pa i u te ure ekipa čuva dicu (ko šta i moja baba u tu uru oko tuđe bračne sobe traži izgubljenu iglu u plastu sijena). Na svome su položaju i zapažaju i mene i Marčelinu koja mi ide ususret. Čudan im je bio taj spoj, zbog generacijskog jaza valjda, jer je Marčelina starija od mene kojih desetak godina. Utišale su se na nečujno i tresu se od isčekivanja daljnjeg razvoja događaja. Zato san osjetila silan pritisak da im triban dat nešto, bilo što.
"Marčelina, zašto me neš poljubit, a?"
"Odjebi, gusko!"
"A šta je, sad kad si dobila šta si tila, sad ti više ne triban!"
"Odjebi! Nego oš me otpratit doma, znaš da se bojin ić sama po ovon kvartu u ovu uru."
"Neću, ako me se sramiš prid drugima, ne triban ti ni kad smo nasamo. Aj ča!"
"Ali, mene je stvarno strah!"
"Zamoli ove dušebrižnice. Alo, imate li vi volje otpratit Marčelinu?"
Nisu ništa odgovorile, poštuju svoju ulogu iza kulisa!
Post je objavljen 08.10.2009. u 19:30 sati.