Shvatila sam da sam umorna od tempa, od onoga što je zadano i što mora biti sada, sada. Znam da ima još malo i da ću se onda moći odmarati, opustiti i na kratko odahnuti. Shvaćam da sam napeta dobar dio vremena i kako god da se opuštam jedan dio mene je okupiran onim što me čeka, što moram napraviti.
Moja želja/obveza smo postale jedno, nerazdvojne. Znam i da smo prijateljice, ali u zadnje vrijeme mi uzima sve više energije, razmahala se. Biti će da se družimo jako intenzivno. No dobro, neka, još malo, malo, a onda ja preuzimam kontrolu i diktiram tempo.
Ne žalim se, samo malo ogovaram iza leđa, mada mislim da joj nije ni bitno. Briga nju, ali mene je briga, zato me i ima u šaci. Postala sam dobrovoljni zatvorenik s rokom trajanja. Ipak ne smatram da služim kaznu, samo odrađujem zaostatke koje treba odraditi da bi sve bilo posloženo kako treba.
Ne znam kao drugi slave, ali ja nakon teško obavljenog posla spavam, prije svega spavam jer onda je i sam drugačiji, tvrđi i okrepljujući, a tek nakon toga bi moglo pasti neko alkoholno stanje.
Još samo 2 tjedna pa ću biti na nekom slavljeničkom postolju, što bliže vrhu, nadam se i očekujem... a onda će moja tamnoplava zastavica vijoriti na moj ponos i veselje.
Post je objavljen 04.10.2009. u 21:58 sati.