Udaljim se, priblizim se, i tako se ljuljam kroz nasu stvarnost, od tvojih usana do kompjutera, od setnje po vjetrovitom gradu, do sanjarenja o pustinjama i mirisu pjeska, od noci u kojima nas krevet podjeli, svako na svoju stranu do dana, gdje uz kuvanje cous cous-a i graska (nas najnoviji specijalitet) i pranje sudja u kuhinji gdje se istovremeno susi ves samo smo udaljeni par decimetara i par minuta koje proteknu izmedju svakog poljupca i par misli koje ne izgovorimo... Cudim se sebi, i posmatram se, praveci se objektivna, kako mogu iz jedne stvarnosti tako lako da predjem u drugu. Ljuljam se iz krajnosti avanturiste bez korjena u svakodnevnicu odane ljubavnice. To nikako nije ista osoba. Mozda sam si oprostila ljetnja sanjarenja koja me nikud nisu dovela, mozda se opet zavaravam da imam sve sto zelim, cinjenica je ipak da me ima previse za jedan ljudski zivot, previse snova i zelja, i doce vrjeme kad cu morati da nesto otpisem... Ipak, ne zalim se, mozda jednog dana se priblizim tom savrsenstvu sto je starica sa tajanstvenim osmjehom sto odaje samo djelic svega prozivljenog. Nadam se da cu i tada moci da se pogledam u ogledalo i zelim jos, trazim jos, cinim jos...
Post je objavljen 29.09.2009. u 11:05 sati.