Ah, divan grad. U srijedu popodne sam stigao. Ostavio stvari u nekom jeftinom hostelu i otišao u šetnju i po nekaj za jesti. Taman dok sam se u pekari dvoumio između integralnog „francuza“ i kukuruzne šlapice, spustio se pljusak za ne povjerovat. Nisam mogao ništa osim skloniti se pod strehu pred ulazom u pekaru. Skupa sa još sedam prolaznika. A streha natkriva valjda 30 centimetra kvadratna. Još je kiša pod koso padala tak da je ovim u prvom redu samo nos ostao suh. Imao sam sreće pa me zapao drugi red. Manje sretnija je bila blijedunjava kovrčava u prvom redu točno ispred mene. Kako joj kiša ne bi pljuskala u lice, okrenula se na unutra, točno prema meni. Vrlo lijepa, moram priznat. Točno onaj tip nježnih slabokrvnih Francuskinja, slikarica redovito. Stajali smo tako stisnuti (dijelio nas je samo moj ceker) i nisam imao što drugo osim buljiti joj u tjeme. Fino joj je kosa mirišala. Malo mi je mašta proradila dok sam je tako proučavao i svašta mi je počelo na pamet padati. U jednom trenutku je digla glavu i pitala:
- C'est la baguette ou tu es heureux de me voir? (Jel je to „francuz“ ili ti je drago što me vidiš?)
- Kukuruzna šlapica!, rekoh.
To je bilo to. Završili smo kod nje. Nicole se zove. Napravila je večeru, povečerali smo, a zatim se premjestili u dnevnu sobu. Dok je stavljala vodu kuhati za čaj, upalio sam telku. „Romansa u Seattleu“ je bila. Na engleskom. Razmišljao sam kako se nikad do sad nisam u tako kratkom vremenu tako dobro povezao s nekim.
- Zbilja je divna osoba... i tako je dobra u duši, mislio sam u sebi dok je na stolić stavljala vrući čajnik... i usput rekla:
- Joj, ne valjda opet!? Ne mogu smisliti taj film i tu Meg Ryan! ... gora od nje mi je jedino Winona Ryder!, i nonšalantno, ni ne trepnuvši, stavila si kocku šećera u čaj.
Nebo se otvorilo. Gdje su pred minutu još sjale zvijezde, sada su najtamniji i najopakiji oblaci lijevali kišu po istoku Francuske. Rijeka Ill je podivljala. Nisam znao što bih. Ustao sam se u tišini i zaputio prema vratima. Jedva sam uspio prozboriti:
- Je ne te connais plus...
Udaljavajući se od njene kuće, u glavu me pogodila kukuruzna šlapica. Dok sam se stigao okrenuti već je zatvorila prozor i upravo navlačila zastore. Pljusak je bio nezaustavljiv. Voda se iz korita rijeke izlila u inundacije.
- Nadam se da će nasipi izdržati, nehotice sam na glas iznio svoju zabrinutost. No nitko me nije čuo. Osim kapljica kiše. Ali i one su vjerojatno radije međusobno slušale sebe, nego nekog samotnjaka koji tisućama kilometara daleko od svog doma po kiši hoda bez kišobrana.
Pogledao sam prema sjeverozapadu.
- Tamo ne pada kiša, pomislio sam.
Post je objavljen 20.09.2009. u 02:31 sati.