ČIN I.
PETAK, osam dana prije polaska.
„Narode, ajmo svi u Mariju Bistricu! Tko ide? Ide se u subotu u 12 i vraćamo se navečer. Ivane ideš ti?“ nagovarao ga je Tonio.
„Može, ali ne želim ići sam. Kao u Đakovo.“
Tonio ga je kratko gledao, a onda je pažnju preusmjerio na druge: „Ajmo ljudi! Ide se! Idemo svi! Šta vam je, zašto nećete?“
„Alene i ti ideš. Tebe brojim znaš! Ne može nas ići troje. Obrukat ćemo se!“ navaljivao je.
„Ma ne bih ja baš išao. Bio sam prošle godine. Osim toga idem na sajam, moram prodati knjige. Ovo mi je zadnja šansa,“ izvlačio se Alen.
„PA nećeš prodavati knjige do dvanaest, čovječe! Idemo!“
Framaši su se samo šutke gledali: „Ajmo Luce, Tena, Katarina... Marija, što je s tobom? Zašto ti ne ideš?“
Marija je negodovala: „Tonio, to je ipak Marija Bistrica. Da je to Trsat, hajde, ali Marija Bistrica...“
„Tonio jel' ideš ti?“ pita Alen.
„PA nisi ti ti zaljubljen u Tonia,“dobaci Kate, „il' ideš il' nejdeš. Kakve to veze ima s Tonijem?“
„Ja najvjerojatnije idem,“
„A kad se vraćamo?“ – „Navečer!“reče Tonio.
Alen iskrivi usnice: „A ne znam! Razmislit ću! Ali najrađe ne bi išo!“
I na kraju se ispostavilo da se nitko nije svojevoljno javio za Mariju Bistricu. U nedjelju je Tonio opet nagovarao ljude da idu. Pitao je Šegija i on je rekao da mogao ići (prije nego što je itko odlučio). I to je Toniju dalo tračak nade. Sad je naš junak ohrabren ovom gestom dobre volje krenuo u akciju.
„Tena, pa zašto ti ne bi išla. Mlada si framašica, jesi bila kad?“
„Ne.“ – „Pa eto vidiš! Sad ti je prilika.“
Uđe u prostoriju zbunjeni Ivan, nije se uopće snalazio u vjeronaučnoj, a Tena izjavi: „Dobro ići ću, ali samo ako Ivan ide!“
Ivan se munjevito okrene i raširi oči do stropa. Tonio umiri Tenu: „PA naravno da Ivan ide. Idemo svi! Eto rješeno je. Gdje je Alen, moram sad i njega?“
Na Malu Gospu, nakon mise, Ivan i Alen su od Tonija tražili „Legendu trojice dugova“, a nakon toga su otišli u župni kako bi Tonio provjerio još par imena sa svog popisa za Mariju Bistricu. Htio je telefonskim razgovorom utvrditi idu li sestre Jurković i njihova prijateljica Vedrana. Međutim samo je najmlađa (Monika) bila kod kuće pa ništa nije bilo sigurno. Vedrana je pak bila bolesna. Onda je Tonio stalno govorio: „Rezervirali smo deset mjesta. Sad nam nitko ne smije otpasti! Joj, moraju nam Jurkovićke ići i Alen. Još će ispast da će se Luce predomisliti, znaš kakva je ona. Ali vi mi idete sigurno! I ti Alene, tebe sam već zapiso gotovo je! Vidiš kako je Ivan sretan što ide. Šta je s tobom?“
„A dobro ići ću, ajde! Ali moram prodati knjige prvo!“
„Ma prodat ćeš ih do 11 sati. Spremiš se doma i dođeš u 12 na kolodvor.“
I uspije nas Tonio sakupit deset. Išli su Monika, Marta, Marija, Vedrana, Šegi, Tena, Luce, Alen, Ivan i ???TONIO???...ili?
PETAK,dan prije polaska.
„E, narode samo da vam kažem! Ako netko i odustane nije bito, rekao je dekan da nije problem. Ja neću ići s vama,“ kaže i brozo naoda, „Ali iće sestra Jelena. Eto vam prilike da je upoznate.“ Alen se zapanjio: „Ali reko si da ćeš ić!“ – „Ne mogu, imam ispovijed na Dubovcu.“
SUBOTA, polazak.
Ali o tome drugi puta...
Post je objavljen 16.09.2009. u 11:59 sati.