Je, lako je biti pametan nakon bitke, al ja sam to rekla deci i nakon onog jedanaesterca zvanog: ajmo im ga spičit da se skroz sjebeju. I jesu. Mesto da se posle toga gine pas mu mater, da se potegne inat, da se svaki uz svakog prikelji, da im se ne da gratis u mrežu eto ti ga. Naši kaj da su proveravali kolko je bolja engleska trava od rvacke. Ono, objektivno engleska repka, slična eurokremu, grda je za videt. Svi dečeci su jaki ko bikovi, nogice su im duplo jače od nožica naših i uz tu svu masu bemti trče ko špliteri. I kaj je najvažnije materemu precizni su s loptom, a s čim bi drugim. I zato su mi valjda već i prije tog jedanaesterca naši izgledali nekak splašeno, kaj da su pripušteni u arenu na borbu s bikovima. Jebemu, jebemu. Nije tu bilo vizije, nije. Bar ne onakve kakvu je jučer spominjala naša kuharica Jadranka. Nadam se sam da je, dok joj se sve ovo kaj je zamešala krčka, smislila i prigodan desert. Narod čeka*
* stari čekasti narod. od pamtivijeka čekaju, al slabo pamte. trenutno čekaju bolju budućnost, udžbenike, imenike, penzije, posao, ulazak u eu, poštara, dozvolu za pušenje i plođenje...
Post je objavljen 10.09.2009. u 08:04 sati.