Sinoć sam konačno počela čitati Dežulovićevu Poglavnikovu Bakteriju.
Konačno, kažem, jer sam knjigu kupila još odavno, možda već tome ima i godina dana, možda i više... već je proputovala stotine kilometara i vratila se iz nekoliko posudbi... stvarno bi mogla biti godina i više...
Tek je sad došla na red.
Odabrala sam večer za nju; s odmakom od izvrsnog, prije par dana završenog Gaimana, uz "taste test" Maybeshewill, bez televizije i bez ometanja.
Šokantno prikladno, ustvari.
Jer sinoć sam uspjela pročitati samo prvu priču iz zbirke, priču "Velika laž Bepa Partugolotovog" koja me opalila kao munja autobus Arctic Monkeysa.
Šokantno. I izvrsno. I tragično. I zrakooduzimajuće srcedrapeljno. I izvrsno.
Nakon Bepove velike laži našla sam se drhtava u lokvi suza i iako ljudskost izdaje prepoznajem ispod mnogih lica, ispod ovog ga nisam prepoznala dok već nije bilo kasno.
I izvrsno.
Post je objavljen 09.09.2009. u 19:34 sati.