Bavim se učenjem. Učim dizajn www stranice tako da bih si mogla napraviti svoju. Mislim da mogu već sada, ali moram još neke stvari poloviti.
No idemo ispočetka. Nije to učenje to o čemu sam htjela pisat, a ne. Nego nešto drugo, što mi se vratilo u sjećanje, a odmah mi se vratila i ljutnja a bome i pomisao o 500 kuna.
Naimekae.
U mojoj firmi se štedi na nama koji stalno nešto tražimo jer smo obrazovani a time i razmaženi pa bi stalno nešto novo.Te bi nove stolice, te bi nova računala, te bi nove monitore... A to novo košta. I tako, u mojoj firmi, kada ja tražim da me se pošalje na neki kongres ili na seminar onda me gledaju pogledom koji prodire kroz mene, tek toliko da mi pokažu da sve što ja govorim ne dopire do njih i da smatraju da ja nemam što radit na nekom kongresu ili seminaru. Osim ako je besplatan.
Godinama sam se bila borila ali onda sam odustala. Više nisam pitala. E, kada ja više nisam pitala onda nas poslalo na neki glupi, dozlaboga dosadni tečaj u Algebru da bismo učili izradu stranica. I to je bilo nakon radnog vremena. U stvari bilo je od 6 popodne do 11 navečer. Znači ujutro radiš a onda trčiš u Algebru, usput rečeno na drugi kraj grada, slušati nekog klinca, koji ti ne zna prenijeti svoje znanje. Onda dođeš doma, otuširaš se, spavaš i ujutro trčiš na posao. I tako 3 tjedna za početak, onda bi bila pauza pa opet. Sve skupa trebalo je to tako ići 3 mjeseca.
Tražila sam da zakasnim na posao. Tražila sam prvo da uopće ne dolazim na posao, jer se to tako radi. No opet sam bila nagrađena pogledom koji je prodirao kroz mene a znači nešto kao ovo "budi sretna da ne dobiješ knižicu u ruke". Reklo mi , dakle, da ne može.
"Ne može da ne može" rekla sam sebi te sam napisala pismo većem po hijerarhiji nego što je taj koji je bio rekao da ne može. I sve mu opisala i zamolila da barem ako se već moram pojavit na poslu , neka dozvoli da ranije odem. I taj dozvolio. Pa sam onda dobila 2 sata vremena u danu za sebe. Dva sata u kojem sam se stigla otuširat. I popeglati što ću nositi..
Sjećam se tog perioda da sam bila premorena. I tako sam jednog dana, vozeći premorena prošla kroz crveno. Kad me policajac zaustavio ja sam se rasplakala. Od nemoći, od bijesa, od svega.
Nametnuto mi je nešto što ne mogu i ne želim izdržavati. Dobila sam 500 kuna kazne, tih 500 kuna me još i sad bole.
A najgore od svega je to što u Algebri predaju mladci koji se oduševljavaju nečim što sam ja davnih dana prevazišla. To su mladi programeri koji otkrivaju svoju moć. Pa po pola sata pričaju o naredbi koju čovječe imaš u svakom programskom jeziku. To su programeri koji nemaju temelje. Koji ne znaju da postoji i neka prošlost u informatici i da tu prošlost također treba znati. Nnda. Neću ja sad tu olajavat njih. Nije mi to namjera. Nego mi bilo dosadno. Bilo mi bezveze na tom tečaju. Em nije znao prenijeti znanje, em sam stalno pomišljala "jesam li ja glupa i luda?", da bih na kraju shvatila da je moje znanje puno veće nego što je njegovo i da ću ja još malo pa umrijet od dosade.
Uglavnom ništa nisam tamo naučila. Što iz inata mojima u firmi koji su me slali na nešto što uopće ne želim učiti, što iz nemogućnosti poimanja da mi netko pola sata priča o naredbi "set" i to priča u takvoj euforiji kao da je upravo otkrio toplu vodu. Sa takvima nemam što raditi. Ni pričati. Ni od njega što naučiti. Mladci nemaju pojma da u svakom j.... programskom jeziku postoji naredba "set" i da nisu otkrili toplu vodu.
Nnnda. I tako ja nisam htjela učit, nisam htjela slušat, nije mi se dalo, baš naprotiv zgadilo mi se. Još smo i subotom morali dolaziti i onda smo na terasi pili kavu u pauzi a drugi mladci su slušali mladca predavača i postavljali su mu priglupa pitanja i bili smo ko neke ptičice koje čekaju da ih mama ptica nahrani, svi osim mene, jer ja sam kipila i bijesnila, ali ništa po tom pitanju nisam učinit mogla, osim da izdržim to vrijeme a da pri tom ne poludim skroznaskroz. Nasuprot je bila neka kasarna pa sam ja dok su se mladci oduševljavali bedastoćama gledala vojnike na straži. I gledala i pratila što se događalo u krugu kasarne. To mi je bilo zanimljivije. Ja sam u stvari bila kao neki orao među tim ptičicama , bar sam se ja tako osjećala i stvarno da nije bilo te kasarne, bila bi ih sve pojela za doručak.
Kad se završilo tih 3 tjedna trebalo je kao dobiti diplomu za taj kao prvi stupanj a onda krenuti dalje. Ja sam rekla svoje povijesno NE cijeloj hijerarhiji a ovi su odustali, jer im ionako nije bilo stalo. Mislim nisu navaljivali ni za tu diplomu ni za ništa. I tako smo ostali di smo bili i na početku priče. Osim što sam ja izgubila 3 tjedna svog života. Na glupost i dosadu.
A sad di sam?
Hoću si napravit stranicu a učim sama. I moram reć da bolje učim nego u ona 3 tjedna koja sam u životu izgubila.
Post je objavljen 31.08.2009. u 13:06 sati.