MacPhisto.
Kako lako je izbaciti sve iz sebe skriven iza jednog takvog imena.
Ono što je neprisutno kod njega kao njega inaće je seksualnost.
Jer se ne prodaje kao takav.
Zato mi je MacPhisto uzbudljiv jer ga tu imam kao muškarca.
Uzbudljivog i privlačnog u onom smislu.
Zato volim kada skroz sexy poljubi objektiv kamere i razdrlji košulju pa ubaci one svoje plave oči u kadar i fokusira pogled bez treptaja.
MacPhisto je bio kad sam ja imala petnaest godina.
Petnaest.
Kad se samo sjetim koliko me uzbuđivala njegova pojava i taj glas.
On je tada imao samo dvije godine više od mene sada.
I danas mu ne trebaju vražji rogići da kaže svakome što ga ide, no MacPhisto je i dalje živ.
Bono je meni bitan na više nivoa i kao takvog ga imam u svom životu.
On za mene nije cd koji odvrtim u playki i gotovo. Oni koji me znaju, ZNAJU što je on meni zaista.
Live from Sidney mi je najdraži koncert.
Koncert na kojem nisam bila a kao da jesam.
I MacPhisto, vrag koji se razmazane šminke emocionalno slomi pred tisućama ljudi, odvrati pogled i zagrli sam sebe.