Kad ulazim u knjižnicu uvijek osjetim posebno uzbuđenje (moram priznati, slično kao u trgovinu cipela i tašni, ali to je druga priča). Znam da me čeka nešto dobro...novo, neviđeno; ili drago, a zaboravljeno, više zatureno negdje u pamćenju. Onaj mir sličan šapatu, uvijek nekako sveti; pa miris, pa tišina i tihi koraci prisutnih. I nekakav jedinstven osjećaj slobode; tražiš, biraš, uzimaš s polica, listaš, vraćaš...pristaješ, odustaješ...i napokon, to je... to.
To je jedno od rijetkih mjesta gdje nikad ne mislim o novcu...ne plaćam izbor. Dobivaš, dugoročno; iako posuđuješ na kratko.
Sam dolazak do knjižnice mi je napor; ne on, nego obaveza povratka posuđenih knjiga. Znam da to nije fino, ni fer prema onima koji možda čekaju baš tu knjigu, ili ona traži njih, koju ja iz lijenosti i eto, i nekih opravdanih razloga nepravedno zarobljenu držim na polici, stoliću ili ormariću.
Teško mi se rastati od dobre knjige, čak i fizički; naravno da ne mogu sve koje volim imati u vlasništvu, a i ne želim to. Ponekad znam pred sam kraj, u najžešćoj fazi oduševljenja, odložiti je, odugovlačiti s čitanjem preostalih dvadesetak stranica, i čekati...neka traje...hoću da želim.
Nisam više od onih koji žure da vide „što će biti na kraju“, jer to obično znam već na početku...da kraja nema.
Niz godina sam usporedo čitala dvije do tri žanrovski različite knjige; onu koja vas troši, odmara i raduje. Danas je izbor sužen, ali užitak izabranog ostaje. Rijetki su promašaji, a kad naiđu, u ovim godinama, brzo ih zaboravljam.
I uskoro se rastajem s odavno odloženim, i s velikim užitkom pročitanim Orhanom P.
A žao mi...
„Dragi čitaoče, toliko sam uživao u tome što mi se te prolećne večeri, daleko, jako daleko od svih nesreća, sećanje zaglavilo u tački preseka u kojoj su se susrele moja prošlost i moja budućnost da sam se potpuno ukočio tu gde sam stajao, u želji da se setim imena te stanice...
.........
U tom slučaju, bude li jedan krajnje običan, skrhani junak poput mene, saznao zbog čega je crtež anđela stavljen na omot karamela koje je voleo u detinjstvu...on bi, u jesen onoga što mu je od života preostalo, kada ga u večernjim satima pritisnu teške misli, umesto da govori o okrutnim slučajnostima, mogao pronalaziti utehu u razgovorima o smislu života.
.........
U tišini je onom intuicijom svojstvenom slepima osetio moju tugu i pokušao da me uteši – eto, takav ti je život: postoji dobra i postoji zla sudbina; postoji ljubav, postoji usamljenost; postoji radost, tuga, svetlost, smrt, ali i neka neodrediva sreća; to ne treba zaboraviti...
..........
Možda zbog toga što je autobus bio jedan od poslednjih starih, robusnih i izdržljivih a bučnih magirusa kojima smo se Džanan i ja nekada vozili; možda zato što smo se kretali po oštećenom asfaltu koji pogoduje onom specifičnom jecaju koji točkovi proizvode pri osam obrtaja u sekundi; možda zato što su se u ekranu stopile ljubičasta boja moje prošlosti i olovnosiva moje budućnosti dok su video-ljubavnici u produkciji „Zelenbora“ lili suze jer su se pogrešno razumeli; ne znam ni sam, nisam imao pojma; možda zbog toga što sam spontano bio seo na sedište broj 37, po navici, u nadi da ću u tajanstvenom poretku slučajnosti osmisliti svoj život, ili možda zato što sam, pruživši se preko njenog praznog sedišta i pogledavši kroz mračan prozor napolje, iznenada ugledao somot noći za koju smo nekada pomišljali da se u svojoj privlačnosti i misterioznosti, nikada neće završiti, poput vremena, mašte, života i knjige.
Kada je o staklo počela da dobuje kiša, žalosnija čak i od mene, zavalio sam se u sedište i prepustio se muzici uspomena.
U korak s mojom tugom, kiša je padala sve jače i jače i negde oko ponoći se pretvorila u pravu provalu oblaka, u pratnji vetra pod čijim se naletima autobus zanosio i munja čija je boja bila ista ona ljubičasta boja cveća tuge koje mi se rascvetalo u glavi...
Obasjaše nas plava neonska slova restorana „Vrelo uspomena“, a umorni vozač reče:
„Pola sata, prinudna pauza.“
Post je objavljen 27.08.2009. u 02:07 sati.