Idem jutros idem a kad ono zvec… zvec… zvec
Komu kune ispadaju?
Tko se sa mnom mimoišao a ne okreće se? Očito, nisu njemu. Nisu to njegove kune.
A vidi stvarno – zaboravila sam da sam s ključevima u istoj ruci nosila i kovanice.
Pojma nisam imala da su sve ''ribe'' tj. da su sve kune – tune!, sve dvi po dvi kune…
dok se nisam zagledala u pločnik…
Neki ljudi bacaju ždrijeb – s kovanicom. Jutros se okrenulo sve na – tune.
Ali nisam ja bacala ždrijeb. Ispalo tako.
Čemu ovaj detalj jutros da se kod njega zaustavljam.
Život se sastoji od detalja. I Bog govori preko detalja.
Kako to da razmišljaš o Joni i njegovoj ribi… a onda tamo na podu puno riba…
koje neodoljivo podsjećaju na Jonine nemani…
Kakav li zaključak izvući…
Ma ne želim ništa zaključivati nego samo razmišljati o – Božjoj ljubavi i milosrđu.
…
I zanimljivo.
Naiđem na ženu srednjih godina koja prebire stvari po kontejneru.
Gledam joj tužno lice s nekom ranom koja je vidljiva i izdaleka … i razmišljam…
O milosti – nji…
Zamisli, priđeš toj ženi i ponudiš joj – novčani bon.
Što ne bi uzela bon ako je siromašna i kupila sebi dovoljno hrane za nekoliko dana?
I zamisli… da žena gleda… ali ne vjeruje u bon.
''Ne bi. Hvala.'' I nastavi prljat po kontejneru.
A ti odeš… u čudu … što odbija pomoć…
Da li iz oholosti, jer mora dokazat da se može snaći i sama…
Da li iz sumnje da taj papir nečem vrijedi…
Eto kakvi smo kad odbijamo Božje milosrđe – u ispovijedi.
Ispovijed je kao onaj novčani bon. Milosrđe. Koje možeš primit i ne primit.
Možeš mislit: ''Mogu ja nekako i bez toga…''
Ili možeš mislit: ''Sumnjam da će mi to šta pomoć… ''
I šta će Bog?
A šta će nego ostavit svakom slobodu…
da i dalje sam prlja po svom kontejneru…
Dragi Bože, Bože ljubavi i milosrđa,
naše su duše ponekad kao kontejneri po kojima kopamo
prebirući stare grijehe, stare krivnje, svoje i tuđe,
ne želeći Tvoju pomoć…
Učvrsti nam vjeru u Tvoju beskrajnu Ljubav
Da se ostavimo ćorava posla
I ugledamo Radost življenja
U svijetlu Tvoje ljubavi…
Post je objavljen 25.08.2009. u 10:55 sati.