Znam da se često naša mala staklena kugla nade razbije.
Meni se nedavno razbila.
Znam da se često,prečesto čini da nema izlaza.
Meni se nedavno činilo,možda i prije tri minute.
Znam da smo često ljuti,živčani,raspiždeni i mislimo da nas je snašla sva nepravda ovog svijeta.
Ja sam se nedavno tako osjećala.
Znam da često nije lako. Meni baš neki dan nije bilo lako.
Inače sam teški pesimist.
Ali baš i u najpesimističnijim trenucima vidim naznake, male ali svejedno naznake nekog čudnog optimizma. Nekad sam stvarno kao luđakinja. Plače mi se i plače pa pustim najveći hit Klape masline. I slušam klape, da. Nisam normalna, znam. Onda čitam citate iz Uvoda u anatomiju, pa iz knjige Na kraju duge, pa malo opet plačem. Pa pokušam sastaviti komadiće te moje divne kugle.
Nije više ona ista, lijepa kugla.
Nije ni približno magična, kao prije.
Zaboga, ni ne liči na kuglu.
Ali i dalje predstavlja neku nadu. Barem neki mali tračak optimizma, vjere u bolje sutra. Da, izgleda da sam depreisvna, ali nisam.
Radi se jednostavno o neslaganju sa mojom divnom, diiivnom majkom. -.-
Us, with the boobs? We make a lot of bad decisions.
Post je objavljen 22.08.2009. u 00:56 sati.