I jutros je preda mnom knjiga: ''Bog je ljubav''.
Bog je ljubav… Bog je ljubav… Baš ti ta misao tj. ta istina nešto puno i ne znači kad se osjećaš pospano i … ljubav se čini nešto daleko.
Bog je ljubav. Ljubav na križu. Znam. Teoretski znam. Ali pustiti Njemu u sebi da ponese malo križ… Otimam se.
I mali križić se pričinja kao nešto veliko.
I nekako ga se želim osloboditi. Ne prihvaćam ga - dokle god pitam:
''Ali, ZAŠTOOO??? I mrmljam: ''- To nije pošteno.''
I znam, znam… idealna prilika da se poistovjetim s Onim kojeg ne razumiju a želi im samo dobro … idealna prilika za zaraditi nešto nebeske valute koju mogu propustiti…
Idealno. Mogla bi staviti nešto žrtvica u banku… pa pustiti Gospi da predigne…
Ali ima li kakve zarade od žrtvice u kojoj mrmljaš:
''Pusti me da spavam!? Pusti me da sasvim mirno provodim svoj dan i svoju noć…
Jer ako mi nedaš mira – voliš li me?''
A onda ... malo razmatranja uz knjigu: ''Bog je ljubav'', na str. 63:
''Gle, u dlanove sam te svoje urezao''? Čini se kao da je BOG POVRIJEĐEN SIONOVOM SUMNJOM te snažno odgovara:
Kako?!?
Ti misliš da sam te napustio! Kako si došao na tu pomisao?
Ne, Bog ne može zaboraviti da je Ljubav, jer pamćenje Božje je pamćenje ljubavi, a ljubav ne zaboravlja.
Dragi Bože, KOJI JESI na nebesima
Koji jesi LJUBAV,
Ucijepi mi tu istinu u srce
Jer …
Ne želim ništa više od toga
znati
Post je objavljen 12.08.2009. u 11:14 sati.