Pakleni dani. Noći su još gore. Nemam klimu, a i da je imam ne bih mogao plaćati toliki račun za struju.
Ležao sam na krevetu, saftao se, kada mi je sinulo – pa da, naravno!
Naime, opće je poznata stvar da temperatura drastično padne kada se duh manifestira u nekom prostoru.
Odjurio sam na internet, skupio informacije, sutradan nabavio potrebne rekvizite i bacio se na posao.
Ritual sam izveo gorskim kristalom i tablom sa slovima.
Ni nakon nekoliko pokušaja nisam uspio ostvariti komunikaciju.
A onda su zadrhtale svijeće, u sobi je zahladnjelo.
- Tko je ovdje – pitao sam.
Kristal se počeo micati.
- Kata.
- Koja Kata?
- Kihaličlka.
Iznenadio sam se. Kata Kihalička bila je, u doba dok sam još bio dječarac, susjeda moje bake, prostodušna starica, zemljoradnica.
- Pa što ima Kato?
Dugo sam čekao odgovor. Nisam mario dokle god je u sobi ugodno.
- Ne mnogo – rekla je.
Stekao sam dojam da ju nešto muči.
- Jesi li u depri- pitao sam.
Dugo sam čekao odgovor...
- Aha...
U sobi je ponovo postalo nesnosno vruće. Otišla je.
Shvatio sam: nasumično prizivanje duhova nema smisla. Valja mi – kad sam se već odlučio time baviti - prizivati elokventnije i zanimljivije sugovornike.
Rečeno-učinjeno. Posljednjih se nekoliko tjedana, uz rashlađenu pivicu družim sa Millerom, Bukowskim, Kerouacom, Sherwood Andersonom, Sylvijom Plath, Anne Sexton, Teslom, Einsteinom... Sa Bobby Fisherom svaku večer odigram partiju šaha... rasturi me k'o pičku, ali mi i nesebično pokaže par trikova.
Napokon ljeto po mom ćefu.
Post je objavljen 23.07.2009. u 17:55 sati.