Ima dana kada sam baš raspoložena za mlačenje prazne slame.
Za bespotrebno filozofiranje i zabavljanje širokih narodnih masa.
Pa se tada pitam, jesam li možda falila zanimanje. Jesam li se , možda, trebala razvijat u drugome smijeru.
Recimo bit političar.
Možda i jesam.
Ali bili moj ego, mogao, podnit da me široke narodne mase ne podnose, da mi zvižde i gađaju me trulim jajima.
Normalno, da bi ja bila političar koji sve radi za dobrobit naroda i širokih narodnih masa, za boljitak lijepe naše i novih pokoljenja.
Al uvik bi se našla neka budala, koja nebi vidila ono što ja vidim. Uvik bi se našla budala koja bi me izviždala.
E to ja nebi nikako mogla podnit, da mene neko izviždi, da se meni neko suprostavi.
Takva sam. Jebiga.
Zato i nisam političar.
Ma zato nisam ni diplomata.
Ma zato sam brzopleta u međuljudskim odnosima.
Recimo ovako.
Neko mi je simpa.
Ono baš simpa.
Ja i moj ego smo u velikom problemu.
Kako dati nekome doznanja da ti je simpa, a pri tom ne riskirati da budeš recimo povrijeđen ili nedaj bože da shvatiš da tome nekome nisi toliko simpatičan, koliko bi trebao bit.
To koliko bi trebao bit, određuješ, normalno, ti.
Jer ti, odnosno ja, sam mjera za apsolutno sve.
Dakle, ja sam recimo nekome poslala signale. To sam ja odredila ,da su ,signali.
Mislim, meni su to očiti signali.
Oprostite molim vas, ako neka osoba koja baš teško prevali neke riječi hvale ili naklonosti prema ikome, to napravi na neki svoj način. Nisu li to očiti dokazi .
Mislim se, to baš svako može prepoznat.
Ako ti recimo kažem da si mi baš interesantan , to je toliki kompliment da je nemjerljiv sa miljonima izgovorenih falših i licemjernih epiteta, koje ti je dao neko slatkorječiv.
Ili recimo ako ti kažem da bi mi bilo drago vidjeti te opet, alo...
Pa čuješ li ti šta sam ja tebi rekla.
Ne govorim ja to često, ma ne govorim ja to , skoro, pa nikad.
E onda se pojavi neka moja , dobra vila, i kaže ona meni da te riči koja ja izgovaram neki drugi izgovaraju za dobar dan, i da one uopće ne zvuče nikome tako značajno kao meni.
O.k. virujem ja da recimo tako nešto može bit i istina , ali baš je baza u tome šta su to moje riči.
Doduše da bi to netko shvatio mora me upoznat. Mora znat da takve riči izgovorene od strane mene, tj. ja, imaju stvarno nekakvo i značenje.
Da nisu pusta tlapnja.
No dobro, u čemu je problem.
Dakle ja na svoje riči nisam dobila ispravnu reakciju i tu ja prestajem bit diplomata.
Nisi reagirao, a trebao si.
Ja ne mogu čekat.
Zašto ne mogu čekat, zato jer sam nestrpljiva.
Tako jednostavno.
Već sam odlučila i donila konačnu odluku.
Dolazi do kraja naše političke suradnje.
Niti sam ja političar kojeg ćeš ti zaokružit niti si ti moje izborno tijelo.
Ja se jednostavno više neću trudit oko tebe.
Nećeš ti mene gađat trulim jajima , nego se čuvaj da ja ne pogodim tebe.
Čvrsto sam odlučila. Mislim. Ko ti je kriv šta nisi prepoznao u meni odličnog, ma šta odličnog, najboljeg političara.
Vođu.
I onda.
Dobijem nekakvu reakciju.
Po reakciji skužim, da mene neko uopće ne kuži.
Pa nalazim opravdanja za ovo i ono.
Mislim se.
Možda si posrnula ovčica.
Možda ne vidiš još jasno gdje ideš.
I onda opet sve iz početka.
Ima li to uopće smisla.
Jasni signali.
Za mene jasni signali.
Neko bi rekao, ljubazna sam.
Mislim se, alo, ja ljubazna.
Ja nikad nisam pretjerano ljubazna.
Ali to , možda, može znat samo neko ko me poznaje.
A ko to želi upoznat političara.
Niko , apsolutno niko.
Eto zato se ja ne bavim politikom.
Samo malo filozofiram.
I
Post je objavljen 20.07.2009. u 13:37 sati.