IV. Poglavlje
DILEMA
„ Rekla sam ti da je stipendija tvoja!“ ushićeno je vikala Catherine dok smo izlazile iz učionice.
„ Kako mi je drago. Ali 10 mjeseci? Pa tko će toliko izdržati bez tebe?“ sa smiješkom se ubacila Jane.
„ Vas dvije možete. Bar vam nitko neće dosađivati.“ Odgovorila sam.
„ Ali s kim ćemo tračati?“ upitala je Cath otkljućavajući svoj ormarić.
„ Imate jedna drugu. A i nije to tako puno. Uostalom, čut ćemo se često mobitelom ili mail-om. Ako otiđem. Ako ostanem morat ćete me trpiti još godinu dana.“
„ Kako to misliš ako ćeš otići?“ upitala me Jane.
Cath je stala kraj nje. Obje su prekrižile ruke na prsima. Zahtjevale su dobro objašnjenje za moju dilemu.
„ Sad kad sam napokon sretna uz dvije najbolje prijateljice i uz Bena, ja moram otići. Nije mi lako.“ Uzela sam knjigu iz povijesti, zalupila vratima ormarića i nastavila, „Najbolji dani u mom životu su tek počeli, a ja moram otići. Željela bih i ostati i otići. A ne mogu i jedno i drugo...“
„ Što ćeš reći Benu?“ upitala me Catherine.
„ Iskreno...“ Odmahnula sam glavom, „ Nisam mu mislila reći. Barem dok se ne odlučim.“
„ Što će ti knjiga iz povijesti?“ Upitala me Jane na putu do parkirališta.
„ Nisam predala referat.“
„ Što će ti knjiga ako trebaš samo predati referat?“ Dodala je Cath.
„ Nisam ga ni napisala.“ Odgovorila sam mašući knjigom lijevo-desno.
„ Aha!“ obje su kimnule glavom i glasno se nasmijale.
Cath nas je sve odlučila odvesti kući. U zadnje vrijeme, od kad je svaka od nas dobila vozačku dozvolu, idemo u školu autom. Svaki dan, jedna od nas je na redu za vožnju.
Za to vrijeme u školi...
„ Hej,Yvonne.“ Pozdravila je Nora svoju najbolju prijateljicu. Yvonne je bila visoka djevojka smeđe boje kose koja je podsjećala na boju meda, ali uglavnom bi se isticale njezine zelene oči boje smaragda. Bila je najpopularnija djevojka u školi, a kao što to inače biva, bila je zaljubljena u najpopularnijeg dečka škole. Bena.
„ Hej, Nora! Ima li ičega novog?“
„ Pa.. ima.“ Odgovorila je Nora i nastavila dalje „ Jessica je dobila stipendiju za L.A., ali nije sigurna hoće li ići. Želi ostati ovdje s Benom.“
„ S Benom? E, pa neće ostati s njim. Nema šanse.“
„ Ti ćeš se za to pobrinuti ili...“ Nora je upitno podigla obrve.
„ Naravno. Ovaj... A kako ti to sve znaš?“
„ Čula sam je... Zapravo... Prisluškivala sam njezin razgovor sa Jane i Cath. Rekla je da ne želi da Ben zna za njenu stipendiju dok se ona ne odluči .Cure neće nikome reći, a nitko drugi u školi ne zna. Tako da Ben neće ni saznati za to.“
„ Misliš? Nitko drugi u školi ne zna?“ Upitala ju je Yvonne, „ A ja?“ dodala je.
„ Stvarno si zla.“
„ Znam. Ponosim se time. Meni nitko, nitko ne uzima dečka.“ grubo je rekla Yvonne.
„ Što ćeš pak sad učiniti?“ Zabrinutim glasom je upitala Nora.
„ Vidjet ćeš... Vidjet ćeš...!“ odgovorila je Yvonne. Na njenom lijepom licu odjednom se pojavio osmijeh koji kao da je govorio Ben je moj i nijedna cura na ovom planetu mi ga ne može oteti...
Par minuta kasnije...
„ Hej, Ben. Kako si?“ Yvonne je primila Bena za ruku prije nego li je ušao u učionicu.
„ Sjajno.“ Potvrdno je kimnuo glavom.
„ Čula sam da ste ti i Jess zajedno. Od kad to?“ Upitala ga je i prišla bliže njemu.
„ Od jučer.“ Ben se odmaknuo za jedan korak. „Zašto te to zanima?“
„ Pa čestitam. Kad sam već izgubila, moram dostojno prihvatiti poraz. Zar ne?“ Yvonne je slegnula ramenima.
„ Pa, imaš pravo. Žao mi je.“
„ I meni.“
Oboje su pogledali na sat.
„ Moram ići.“ Rekla je Yvonne mrzovoljno. „Počet će mi sat za koju minutu. Pišemo test, no nadam se da ćemo se vidjeti neki drugi dan.“
„ Sigurno. I sretno na testu.“
„ Hvala.“ Odgovorila je Yvonne.
Krenula je prema svojoj učionici, ali se odjednom naglo okrenula i ponovo Bena uhvatila za ruku.
„Oprosti, zaboravila sam ti još samo reći da mi je drago što ti je cura upala u onakvu školu.“ Rekla je neprijateljskim glasom. Na njenom licu se ponovo pojavio onaj zloban osmijeh. „Mislim, L.A. High School je jedna od najboljih u Americi. Čestitam što imaš tako darovitu curu.“
Yvonne je ponovo pogledala na sat i brzo dodala.
„ Sad stvarno žurim. Ne dođem li na test, padam predmet. Bok!“
Trčećim korakom krenula je u razred.
„ Čekaj, Yvonne. Kako to misliš?“ Viknuo je Ben.
„ Žao mi je. Ne mogu. Žurim. Pitaj Jess.“ Odgovorila je ne okrećući se.
Izlazeći iz auta, zazvonio mi je mobitel.
„Tko zove?“ upitala je Cath.
„ Ben. Ali ne znam zašto.“ Pogledala sam cure kao da one znaju odgovor na to pitanje, iako sam znala da one nemaju pojma.
„ Javi se! Što čekaš?“ rekla je Jane povišenim tonom.
Vratila sam pogled na mobitel i stisnula tipku za javljanje.
„ Halo?“
„ Ej, Jess. Možeš li doći u školski park? Trebam te nasamo.“ Upitao me Ben.
Na trenutak sam razmišljala zašto bi htio sa mnom razgovarati nasamo, ali mi ništa nije padalo na pamet.
„ Jess?“ ponovo se začuo Benov glas.
Trgla sam se iz svojih misli i odgovorila.
„ Žao mi je. Ne mogu. Već sam kod kuće.“
„ Mogu li onda je doći kod tebe? Zbilja je važno.“ Po njegovom glasu se dobro moglo čuti da ga nešto muči i da pod svaku cijenu to želi rasčistiti.
„ Pa, ako toliko važno.... Možeš... Čekam te.“ Odgovorila sam i stisnula tipku za prekid razgovora.
„ Što želi?“ zanimalo je Jane.
„ Želi da se nađemo nasamo. Mora o nečemu razgovarati sa mnom.“ Odgovorila sam ne mičući pogled s mobitela.
„ O čemu?“ Upitala je Cath.
„ Ne znam ni sama.“ Napokon sam podigla pogled. „Javit ću vam kasnije. Bok cure.“
„ Ok! Bye. “ odgovorile su u isti glas.
Dan je bio sunčan. Pjev ptica, šum vjetra... Savršena okolina... Za razliku od onog kišnog dana, ovo je bio raj na zemlji.
Sjela sam na ljuljačku u dvorištu i čekala Bena da stigne. Nije mu dugo trebalo. Otprilike, deset minuta.
Sjeo je na susjednu ljuljačku i gledao u nebo. Plavo, modro nebo, bez ijednog oblačka ne njemu.
„ Reci. Zvučao si prilično zabrinuto preko telefona.“
„ Dobila si stipendiju, zar ne?“ Upitao me i primio za ruku.
„ Tko ti je to rekao?“ Naglo sam povisila glas i ustala se s ljulljačke.
„ Samo odgovori. Molim te.“
„ Tek kad mi kažeš tko ti je to rekao? Cath i Jane nisu mogle jer su cijelo vrijeme bile sa mnom.“ Odgovorila sam ne spuštajući ton glasa.
„ A što se ostalih tiče, nitko...“
Ben je ustao s ljuljačke i zatvorio mi usta poljubcem.
„ Ajde bar na sekundu zašuti. Može?“ Upitao me nakon što je ponovo sjeo na ljuljačku.
„ Yvonne mi je rekla.“ Nastavio je smirenim glasom.
„ Mogla sam si i misliti. A kako ona zna za to?“
„ Ne znam. A sad je na tebi red da mi daš odgovor .“
Pogledala sam ga u oči, a zatim u pod. Neko vrijeme sam samo buljila u cvijet. Kad sam razmislila što ću reći duboko sam udahnula i ponovo podigla pogled prema Benu.
„ Da. Dobila sam stipendiju.“
„ Zašto ja za to ne znam?“
Sjela sam natrag na ljuljačku i primila ga za ruku.
„ Znao bi kad bih se točno odlučila. A i znam što bi mi rekao. Da odem tamo. A ja to ne želim.“
„ Kako to misliš ne želiš?“
„ Ne želim se odvojiti od tebe. Baš sad kad je napokon sve krenulo na bolje ja odlazim.“
Prošla sam drugom rukom kroz svoju dugu, gustu, crnu kosu.
„ Ti znaš, da ako završiš jedan razred, samo jedan razred u L.A. High School, koja je jedna od najprestižnijih dramskih srednjih škola, imat ćeš izravan upis na Julliard. A to ti je oduvijek bio san. Da studiraš dramu na Julliardu.“
„ Ne znam. Sva sam zbunjena. Želim na Julliard, ali i želim biti kraj tebe.“
Ben je prišao bliže i zagrlio me.
„ Neće ti biti teško. Zvat ću te što je češće moguće, a vikendom mogu dolaziti k tebi.“ Šapnuo mi je u uho.
„ Da, baš.“ Izmaknula sam se iz njegova zagrljaja. „Ti si u New Yorku, a ja u L.A.-u. Svaki vikend ćeš ići u grad koji je na drugom kraju Amerike. Molim te. Ionako je već sve komplicirano.“
„ Samo pokušavam pomoći.“ Odgovorio mi je sa onim svojim prekrasnim smješkom.
„ Gle, ne idem nikamo i to je to.“ Prekrižila sam ruke.
„ To ti ne dopuštam. Ostaneš li ovdje, prekidamo.“
„ Ti to mene ucjenjuješ?“ Upitala sam.
„ Na neki način. Vjeruj mi. Idi tamo, ostvari svoj san. Ja ću te čekati. Obećajem.“
„ Stvarno obećaješ?“
„ Stvarno.“ Podigao je ruku u znak obećanja. „Časna riječ.“
„ U redu. Nagovorio si me. Ali pazi na svoje obećanje, želim da ga ispuniš.“
„ Ne brini. Slušaj,“ pogledao je na sat. Čini mi se da mu je to skoro jedina mana koju ima. Bez sata ne izlazi iz kuće, a i svako malo pogledava na njega. „ Moram ići. Imam trening za 20 minuta.“ Nastavio je.
„ Nema problema. Vidimo se.“
Poljubila sam ga za rastanak i otišla u kuću.
Mama i tata su još uvijek bili na poslu, a brat i sestra su otišli kod prijatelja. Legla sam na dvosjed u dnevnom boravku i zatvorila oči. Već sam počela zamišljati kako bi otprilike mogla izgledati ta škola. Na kraju krajeva, ne bi bilo loše osigurati si upis na jedan od najboljih fakulteta kao što je Julliard.
Post je objavljen 16.07.2009. u 16:19 sati.