Pregled posta

MOJ NOVI DOM

San mi je upravo stigao na najlijepše mjesto kada sam začula prokletu budilicu. Uh! Moram se ustati. Kvragu! Ustala sam još s jednom nogom u snu. Polako sam krenula u kupaonicu i naravno raspala se na skilskom podu. To me dodatno razbudilo. Otuširala sam se i obukla te otišla prema kuhinji. Na moje iznenađenje moja majka mi je pripremila doručak.
-O dobro jutro pospanko!- doviknula mi je veselo majka dok mi je stavljala mlijeko u zdjelicu s pahuljicama.
-Jutro!-viknula sam pospano.
Na vratima se pojavio Phil s mojim kopčezima u rukama. A ja sam počela jesti svoje pahuljice vrlo polako nije mi bilo da hrane;zapravo nije mi bilo do ničega. Samo sam htjela zaspati i prespavati ovaj rastanak, put, dolazak, prvi dan u novoj srednjoj. I probuditi se okružena prijateljima, dečkom kojim me obožava. Zapravo htjela bih se vratiti u prošlost i ne donjeti ovu odluku. Ali ma koliko god tražila rupe u svojoj odluci znala sam da bi moja majka bila sretnija s Philom. A u isti tren kad sam pomislila na njega, Phil se oglasio.
- Ajde cure požurite! Gaby ajde brže jedi za deset minuta moramo krenuti!-
-Dobro jutro i tebi Phil!- rekla sam tiho pokušavajući sebe samu tjerati da bržem jedem stvarno sam do kasno spavala. Mislim! Mogli su me probuditi
-O da dobro jutro.'-Nekako je promljao i izjurio van.
-Phil ima pravo dušo moraš se požuritu.-Rekla mi je smješeći. Još sam par sam minuta jela. Makar se to ne bi nazvalo jedenjem, ali ok. Pojela sam svega još par žlica i nisam više mogla žlicu podignuti od tuge. Mora ću napustiti svoje frendice, svoju majku, svog Mike i otići na onaj prokleti avion. Čak mislim da ni neću moći dignuti s ovog stolca. Predala sam zdjelicu s pahuljicama majci.
- Evo gotova.-
- Divno! Ništa nisi pojela! Ajde sada požuri- viknula mi je.
-Pa nisam ni stvarno gladna. Bilo bi bolje da se požurimo-rekla sam smješući se-Phil će doslovno poludjeti- sad se i ona sa mnom nasmijala
-Falit ćeš mi srce-
- I ti ćeš meni falit mama-
-Bolje da požurimo- zgrabila sam svoju jaknu i krenula kroz hodnik prema autu.
Otvorila sam ulazna vrata a svijetlost i toplina iznenadno lupila. Polako sam krenula u auto uživajući u suncu i toplini. U jedno sam bila sigurna hladnoću, led i kišu mrziću uvijek i zauvijek. Mislim da mi Forks nikad ne će prirasti srcu. Falit će mi moj dom. Polagano sam otvorila vrata i sjela u auto. Phil je nešto progunđao. A moja mama mu se smijala. A onda su se poljubili. Znala sam da sam donjela dobru odluku. Moja majka je izgledala presretno kad je bila s Philom.
- Spremna?-upito me Phil
-Pa...mislim...da da.- klimnula sam glavom pokažuči da sam spremna. Phil je krenuo prema aedromu.
- Zašto je ne mogu voziti?- upitala sam ih. Nije da sam mi se žurilo ali Phil je fakat jako sporo vozi. –Uvijek moraš biti na oprezu Gaby.- govorio mi je Phil. To me stvarno živciralo kod njega.
- Ne bi bilo pametno Gaby. Nedavno si položila vozački a auto je nov pa ne bi bilo pametno da mi ga razbiješ.-odgovorio mi je smireno Phil. Ja sam ga samo u čudu pogledala. Nedavno položila vozački? Što on smatra pod nedavno? Pa ja sam prije godinu i pol položila vozački. Naravno nisam imala još prilike voziti auto. Phil je smatrao da trebam pričekati malo i dobro se izvježbati prije nego što krenem na pravu cestu. Ali ja naravno nisam imala prilike vježbati zbog Philovog ''novog'' auta. Koji je nov već zadnje tri godine!
- Gaby?- oglasila se moja majka
-Da mama?-
-Jesi li dobro?-upitala me sa nekim zabrinutim pogledom
-Da. Zašto?-
-Pa već minutu te zovem ali ti mi ne odgovaraš.-
-Ovaj oprosti, zamislila sam se, što si me trebala?-
-Ovaj....jesi sigurna u svoju odluku, ne bih htjela da kasnije požališ.-
- Sto posto sam sigurna. I ne brini se ti za mene biti ću ja uredu.- umirila sam je. Ali znala sam da ne ću znati hoću li žaliti dok ne dođem tamo.
-Uredu! Znaš tvoj tata se jako veseli što dolaziš, stvarno si ga razveselila.- lijepo je to što se Charli veseli. Dugo ga nisam vidjela. U državi Washington u malom oblačnom mjestašcu Forks neprekidno obitavapod pokrovom oblaka. Na taj beznačajni gradić padne više kiše nego na bilo koje drugo mjesto u Sjedinjenim Američkim Državama. U to malom gradiću živi moj otac. Charli. On je šerif u mjesnoj policiji. Moja majka i on vjenčali su se nakon kratkog poznavanja jer je moja majka bila trudna sa mnom. Kad mi je bilo tek nekoliko mjeseci majka me odvela. Od tada morala sam svakog ljeta provoditi mjesec dana u Forksu. Sve do moje četrnaeste kada sam rekla dosta. Prve dvije godine otac je došao k meni ali prošle nije jer nije mogao. Ali bilo mi je drago što ga raduje moj dolazak
-Bar se neko veseli mome odlasku.-
-A tvoje prijateljice?-
-Da čak ni na aerodrom neće doći-rekla sam tužnim glasom a onda dodala-a izvukle su se na školu jadno!-rekla sam sarkastično uz mali smjeh, moja majka se zajedno samnom nasmijala.
-Gaby mislim da to nije oko prijateljica, već oko Mihaela.-
-Mama ne dami se oko toga molim te.-ušutili smo svi....
-Evo nas!- oglasio se Phil nakon pola sata tišine. Stigli smo na veliki aerodrom. Moj avion će poletjeti za 45 minuta. Uh! Ko će toliko čekati. A onda sam ih ugledala. Sva zbunjena. Nisu li oni meni rekli da ne će doći?
-Ej Gaby!-veselo mi je rekla Lucy a Mike me primio i strasno poljubio. Toliko sam uživala da sam zaboravila, na mjesto, vrijeme i razlog. A onda se Phil glasno nakašljao.
- Ej ljubavi.-rekao mi je Mike dok su se meni obrazi rumenili
-Ej Mike-nekako sam progovorila a onda sam pogledala Lucy koja se smješkala-ej Lucy.-
-Cure nisu mogle doći, pa sam ja došla u ime svih.-objasnila mi je u istom trenutku kad sam ju htjela pitati gdje su ostali. Pa zar ona čita moje misli?
-Ovaj Gaby-tiho mi je Mike šapnuo u uho kad smo krenuli prema čekaonici-moraš mi pomoći.-
-Oko čega?-
-Da te ne otmem.-reko mi je kroz smijeh a ja sam se zajedno s njim nasmijala
Stigli smo do čekaonice malo sam porazgovarala s Lucy, grlila se i ljubila s Mikom, a onda se samo grlila s majkom.
-Gaby-po stoti put me majka prozvala-ne moraš ići ako ne želiš.- A zatim sam ju pogledala po prvi put od kad sam donjela odluku. Moja mama izgleda kao ja, osim što ima kratku kosu i bore od smijeha. Spopao me grč panike kad sam pogledala u njezine široke, dječje oči. Kako samo mogu ostaviti svoju privrženu, rastresenu,bandoglavu majku da se brine sama za sebe? Jasno, ona sad ima
Phila tako da će se računi po svoj prilici plaćati, u hladnjaku će biti
hrane, u autu benzina, a imat će koga i nazvati kad se izgubi, ali
ipak…
-Želim ići.-nisam lagala ali nisam ni govorila istinu. Htjela sam malo biti s ocem, ali nisam mogla ostaviti prijatelje. Moju ljubav, moju majku. Ali morala sam zbog mamine sreće, moram biti snažna.
-Pa moram ići.-I na kraju ih sve pozdravila i otišla na avion. I krenula prema svome novom domu.
* * *
-Gaby pa toliko si se promjenila od kad sam te zadnji puta vidio.- rekao mi je Charli kada sam s njim krenula prema njegovom policiskom autu.
-Pa hvala Cha...tata. Ovaj...mogu i ja nositi neke torbe...nisam baš toliko slaba.-bilo je lijepo od njega što ih je nosio ali tako se mučio s njima. Nije da sam ponjela puno stvari...samo te tri torbe bila su tako ogromna. Ja sam se jedva nosila s jednim, a on ih nosi tri.
-Stvarno ne treba Gaby.-a torba mu je ispala iz ruke. Primila sam ga i rekla
-Mislim da ću ovu ja nositi.-
-Kako ti hoćeš.-
Nakon nekoliko minuta stigli smo do auta. Stavili smo torbe u njega i krenuli kući. Neko vrijeme nismo nišza govorili pa sam htjela razbiti ovu dosadnu tišinu
-Opet kiša stvarno ću se morati naučiti na ovo.-
-Pa...nije ti toliko strašno kad se navikneš.-
-Da valjda.-jednostavno nisam znala o čemu da pričam s njim
-Ovaj Gaby...kako je Réene?-uh! Ok ovo je bolji početak od mojega.
-Super. Ona i Phil su fenomenalno, stvarno se dobro slažu. A i Phil je stvarno dobar.-
-Pa to je lijepo. Drago mi je zbog nje. I je si li položila vozački?-
-Da još prije godinu i pol. Ali nisam imala baš prilike da vozim.Phil je dosta vezan za svoj auto. A mama ga nema kada ne zna voziti pa...-
-Pa mislim da češ ovdje imati dovoljno prakse.-prekinuo me usred rečenice. A i njegova rečenica me potpuno zbunila. Kako ću imati prakse? Pa ne ću se voziti u njegovom policiskom vozilu. Neko će pomisliti da sam ukrala šerifov auto.
-Kako to misliš?-
-Sjećaš se mog prijatelja Billia i njegovog sina Jacoba?-
-To su oni iz rezervata?-
-E da upravo ti, od Billia sam kupio stari kamionet, oni ga ne koriste. Billi ga ne može voziti, a Jacob još nema vozačku.-sjetila sam se da je Billi invalid to jest on ''nema'' noge, on nemože hodati, a Jacob je još premlad da bi polagalo vozački. Koliko se sječam on ima petnaest. Ali kakve veze ima to s mojom praksom?
-I onda sam ga odlučio poklonit tebi.-začuđujuće sam ga pogledala
-Ti meni daruješ auto?!-uzbuđeno sam ga pitala
-Da! To ti je poklon za dolazak.-rekao je s smješkom. Očito mu je bilo drago što sam se razveselila s tom ponudom. Ubrzo nakon toga ugledala sam svoj naranđasti kamionet jednostavno sam se zaljubila u njega.
-Tata predivan je hvala!!-rekla sam mu čim sam izašla iz auta i otrčala ravno prema kamionetu
-Pa mislio sam da će ti se svidjeti, ovaj može pomoć?- Pomogla sam i s nim odnjela torbe u svoju sobu. Koja se nije ni malo promjenila. Moja soba bila je plave boje, uska ali dugačka s jednim prozorom.
-Ovaj...oslobodio sam ti par polica u kupaonici.-
-A da jedna kupaonica.-to mi je teško palo. Raspremila sam si odjeću, pospremila sobu i napravila svom ocu i sebi večeru. Bilo mi je čudno a onda poslje večere zazvonio je telefon.
-Halo!-rekla sam
-Halo! Ovdje Lucy Howell. Mogu dobiti Gaby.-rekla mi je Lucy
-Ej Lucy ovdje Gaby! Da znaš da mi je drago što te čujem!-rekla sam veselo
-Bells! E kak je u Forksu?-
-Kišovito!-
-Pa što si ti očekivala, posebno naručeno sunce za tebe?-
-Pa da!-nasmijala sam se
-I kad ideš u školu?-
-Sutra, ujutro nastava mi počinje u devet.-
-U devet?! A ja se moram dizati u šest da bi stigla u školu.-
-Pa nisam ja kriva što vama škola počinje u osam.-
-Jako smiješno! Znaš svima fališ, pogotovo Miku.-
-To je prošlost, a ovo je sadašnjost!-
-Dobro ti i sadašnjost, moram ići!-
-Već?-
-Da nažalost.-
-O! Ajd bok onda.-rekla sam tužno i ljuto
-Čujemo se mi još. Ne brini se ti.-
-Da,da ajde bok!-
-Bok!-
Poklopila sam slušalicu. A charli je primjetio moj ljuti izraz lica.
-Što je bilo?-upitao me zabrinuto
-A nazvala me prijateljica i onda je odmah morala ići nisam uspjela ni poprićati s njom.-
-Pa nazvati će te sutra. Onda ćeš joj moći isprićati sve o srednjoj.-rekao je s smješkom i vratio se gledanju utakmice. Otišla sam u svoju sobu, uzela piđamu i otišla u kupaonicu. Otuširala sam, što mi je baš godilo nakon ovog dana. A zatim sam krenula prema sobi razmišljajući o tome kako će sutrašnji dan biti gori od ovog...

Evo mog novog posta osobno se nadam da će vam se svidjeti i molim vas ako sam negdje pogrješila molim vas da mi kažete...samo ću tako poboljšati priče...

Post je objavljen 30.06.2009. u 21:08 sati.