Vratili smo se iz Novigrada. Okupala sam se tri put u dva i pol tjedna. Tri puta smo se išli s brodom vozikat. Jednom sam ronila dagnje i smrzla se ko pička. Ebiga kad su mi neodoljive. Napravili smo sve kaj smo planirali tak da je odmor bil uspješan. Napravili smo i više neg smo planirali jer nam crko bojler, pa smo morali ić kupit novog. Nateglili smo se s njegovim montiranjem do daske jer je težak, sklizak i nespretan, a kupaonica mala. Uf, glavno da radi. Al smo majstori.
Oprala sam svu silu deka, sve zavjese i prekrivače za krevete, prozore i škure, složila (čitaj: raskrčila) konobu tak da se tam sad fino može kretat, oprala plafonjere, popravila kotlić kaj je curil bezveze (postala sam majstor za kotliće he,he,he), otišel nam je glavni ventil za vodu jer su nas spojili na vodovod sa Zrmanje pa ga je pritisak udesil (to je ipak majstor zamjenil).
Rastavili smo prikolicu za brod u sastavne dijelove i spremili je u konobu. Njeno farbanje smo ipak ostavili za osmi mjesec. Mužić je spojil nove utičnice u kupaonici tak da sad mogu uštekat veš mašinu bez produžnog kabla. Rastavili smo roštilj koji je na plin i vulkansku lavu (ogroman), očistili ga, ofarbali i sad je ko nov. Isprobali smo ga sam jedanput.
Tri puta smo jeli ribu, dva put smo je dobili, a jednom kupili. Svaki čas smo išli u Zadar jer smo uvijek nekaj zaboravili kupit. I puno smo spavali...
A ljudi? Familija – pizdarija do daske. Jedva s nama pričaju. Svima smo krivi kaj smo išli kuću rasčišćavat u zemljišnim knjigama jer kaj to treba kad se sve zna. Ma da. I sad su nafrnjenih noseva, a nismo ništ njima uzeli neg samo svoje rasčistili. Mužićeva sestrična se s njime ne želi dogovorit oko polovice kuće da se zna što je čije tak da izgleda da bu moral to sudski riješavat. Najbolje od svega je kaj se s nikim nismo posvadili. Ja se nisam tu htjela previše petljat, al mi je u jednom trenutku živac skočil tak da sam se jedva suzdržala da ne velim nekaj kaj bi bilo gadno. Danas idemo odvjetnici, pa bumo vidli kaj bu nam savjetovala. To su prave igre bez granica jer oni sve sam šuškaju po skrivečki i prave se bedasti.
Drugi pak su tak-tak. Neki su ok, a neki od mene okreću glavu kao da me ne poznaju. A svi me znaju. Čak i oni koje ja ne znam. To je ipak malo mjesto koje živi od tračeva. Najbolje mi je kad prolazim rivom i kraičkom oka vidim kak me pogledi prate. Živi smijeh. Jednom smo navečer šetali rivom, a u kafiću nedaleko sjedi dvadesetak ljudi. Slučajno sam pogledala tamo kad svih četrdesetak očiju gleda u nas i prati nas kak prolazimo. Je, znam da je moj mužić tam legenda i to su mi mnogi rekli, al kaj je previše je previše. Tzv. prokletstvo malih mjesta.
Sinek je bil s nama četiri dana. Iznenadil me kak malo jede. Ne kužim od čeg taj dečko živi. Valjda od zraka. Il mu nije pasala moja kuhinja, pa je jel nekaj vani. Nekaj od tog dvoje je. A kaj ja mogu kad mi volimo puno povrća, a malo mesa. Preživjel je. To je glavno.
Post je objavljen 29.06.2009. u 12:10 sati.