U zadnje vrijeme ispada da posežem za ovim blogom u samo najočajnijim trenucima, kada je moje rane potrebno zašiti, i kada mi se čini da je svaki udah gubljenje vremena, i trebam nekoga tko će me saslušati, jer mi se čini da gubim tlo pod nogama, i padam negdje gdje ne želim pasti, i dosežem novu razinu očaja.
I sad, jel, mi je potreban jak, jak zagrljaj i rečenica – sve će bit u redu, jer mi se čini da sve neće biti u redu, i da ću ja jednostavno nestati.
I razočarana sam jer, osobe, kojima ja dajem te zagrljaje i brišem suze nisu tu da uzvrate uslugu, i to me čini očajnom, jer shvaćam da nemam više niti jednu osobu koja će stalno biti tu.
Da, da ljudi odlaze, ali što ako nikada nisu ni bili tu, na početku?
I sve te riječi se čine tako zbunjenima, i nepotrebnima, ali me boli. I kada pomislim da sam sama, i da je to u redu, jer je super biti sam, i kroz život na koncu uvijek imaš samo sebe, oči mi se pune suzama, i ja želim zagrljaj.
A onda se počnem mrziti, jer sam samo jednoj osobi dala da me vidi ovakvu, i jer ne želim da me itko gleda ovako, slomljenu i polomljenu.
A opet znam da trebam taj zagrljaj.
Ovo nema smisla. A nemam ni ja.
Samo trebam nekoga tko bi došao. To je sve.