I ti si tu, kao i oni prije tebe. Pokušavaš ukloniti zid, priječi prepreku, razbiti ljusku. Neće biti lako, znam. Ali iako možda ne bih trebala, priznajem, jednim dijelom želim ti svu sreću ovoga svijeta da uspiješ u svojoj namjeri.
Već dugo podižem taj zid iza kojeg se skrivam. Mogu reći, već dugo. No, ne gradim ja njega stalno, ponekad ga i rušam, ali nikad cijelog. Bilo bi preopasno. Bojim se da se ne zaletim i lako prevarim. A za tebe, orušen je jako. Toliko da, ako se popnem na prste i visoko ispružim ruku, moći ćeš mi vidjeti vrhove prstiju, možda ih i dotaknuti. Ali ipak, dovoljno velik da se ne izložim prevelikoj opasnosti, da nikom ne dopustim da prijeđe tu granicu i počne me ugrožavati jer mi prvo ne bi bilo jasno o čemu se radi, a poslije bi mi bilo prekasno da se obranim, a koliko tek kasno da izgradim novi zid. Možda ne shvaćaš, ali samo ga ja mogu srušiti, samo ja. Ako ti to pokušaš, moći ćeš me ubiti, njegovo golemo kamenje zatrpat će me, a tada će biti kasno za sve. A ja ga se sama ne usudim rušati do kraja. A ponekad me uhvati velika znatiželja i zbilja jako želim znati kako je to kad nema ničega između.
Osjećam kao da si na drugom kraju bezdana, a ja trčim po rubu litice čekajući da mi na um padne neki briljantan plan kako da dođem do tebe.
Zar ne shvaćaš da te vičem, kako me ne čuješ??? Ti samo tupo gledaš u daljinu i spremaš se da odeš. O, Bože vidi me, tu sam. Hej! Zašto me ne čuješ, zašto me ne vidiš? Što trebam učiniti? Ne idi, molim te, ne okreći se od mene, ja nisam tamo, ja sam tu, kako ne razumiješ?! Znam da me tražiš, ali u pogrešnom smijeru. Hej! Tu sam! A možda... ma ne, to bi bilo glupo, a možda ipak ne... trebam li skočiti? Trebam li zbilja zakoraknuti nad površinom bezdana? To je jedino što mi preostaje, ali onda ću pasti, tako ću se sigurno još više udaljiti od tebe... Počenješ bacati nešto prema meni. Hej, pa to je kamenje, zašto bacaš kamenje na mene? Mašeš mi rukama, napokon me vidiš. Da, i ja tebe vidim, ali kako da dođem do tebe?
Post je objavljen 23.06.2009. u 20:09 sati.