Marketing
..Kao da je dio sna..opet ćemo biti jedno..Kauboji, fala van..
..Kako da zahvalin Bogu za sve ovih dana..za sve što mi se događa..jedna velika bajka za koju ne želin da završi..došli su..napokon..u sridu..nakon godinu dana, oni su opet tu, u mon rodnon gradu..Kauboji..da..došli su u sridu..otišla san zadnji sat ća iz škole sam oda trčin ih viditi..s Tonkon..i prevalile smo cili Zadar sve do Borika..pitale u Falkensteinera jesu li oni tu, a recepcionarka da ne..pa u drugi hotel di nan ova nije tila reći di su..ali ipak nismo odustajale..i obilazile smo parking kod Falkensteinera, i već kad nan je ponestalo nade..odjednon Tonka vidi..veliki auto HRS..Toyota..slavile smo..i onda smo svatile da su oni u Adriane..i taman smo tile ići s druge strane da ih vidimo..i onda odjednon skupina od 10 - 15 muških dolazi i piva dalmatinske pisme i dođe tamo di su naši ispod prozora im skandiraju..super..sada smo znale di su..i došle smo tamo..i stojimo, a odjednon izađe Vori na balkon..i stavlja štitnike zračiti, a nas dvi stojimo i skamenimo se..i gledamo ga, a one se smije..i ja i ona ostale još, a on je uša..i onda odjednon izađe Lac i nismo mogle izdržati, mahnule smo..a on onako cili dobar i nasmijan mahne nama isto..nisan više mogla..suze su me izdale..od sriće..prisitila san se svih onih lipih trenutaka ovih godina, svega..pobjeda, zagrljaja, slavlja, Zadra - prošle godine..i još jednon svatila koliko ih volin..ostale smo još dugo tamo..vidile smo ih skoro sve..Tončija, kojen čestitan rođendan sa zakašnjenjen, Horvata, Gojuna, Zrnića, Kopljara, Buntića, malo kasnije i Duvnjaka..sva ona priča oko HSV -a me zbunila, moran priznati da mi se i zamirija malo..ali ne zato što ide ća nego zato što je prije toga reka da neće ići ća iz Zagreba..nikad..ali, kad san ga vidila..sve je nestalo, sve san zaboravila..pa onda Bičanića, Loserta, Mirka, sve nove i Ninčevića..ali, samo je on falija..Ivano..skriva se ka i uvik..i mi otišle naprid kod recepcije, a ono izlazi Goluža..mislila san da ću umriti..i otiša je negdi..i mi stojimo tamo isprid i ja bezveze pogledan kroz neki prozoz s rešetkama, to je bija prozor od recepcije..i odjednon skužin neke špagete ..da da, Ivano..već san padala u nesvist..sve san ih vidila..nisan mogla virovati samoj sebi..i kasnije Tonka morala doma..da stigne na bus..ali, ja još nisan imala mira..otpratila san nju do kolodvora..strpala role broja 43 u ruksak i mineralnu od litru ipo..i nazad..ali ko i uvik sve se mora zakomplicirati..pa mi je lanac..usrid Bulevara san se igrala "Sam svoj majstor" i napokon krenila dalje..s rukama ka u dimnjačara..Kristina još uvik mokra s kupanja doletila sa mnon..i opet na Borik..i mi došle kod parkinga..i ona se morala obuti..i ja vidin dolaze neka tri iz daljine..s desne strane Ninčević, s live strane Duvnjak, a u sredini Ivano..i sve se više približavaju, a nas dvi ne znamo što ćemo od sebe..i u trenutku kad su bili na po metra od nas obe in mahnemo..a ja još s rukama ka u dimnjačara..samo su se nasmijali i prošli..malo mi je falilo da in se obisin od vrat..i ne puštan ih do utakmice..i kasnije smo išle iza hotela, a tamo Venio priča na mobitel sam..nekako zamišljen se činija, pa onda još jednon smo Tončija vidile..koliko stvari in poželin reći, a kad ih vidin..riječi gube svako značenje i smisao..bija je već mrkli mrak, i kasna ura..iako bi ja najradije kampirala..zatim, jučer..na borik na kupanje..prvog san vidila Duvnjaka na balkonu, bacija je nekin dečkima majicu kratku..pa je izaša Ivano na balkon, pa Zrna na kupanje..onda su imali trening, koji je bija zatvoren za javnost, pa san ostala na Boriku..i krenila san ća biće oko osan..i iden biciklon na semaforu, a ono prolazi Udovičić u autu..i nisan se ni okrenila za njegovin auton, kad dolazi ono bus Eško, s nasmijanin Golužon sprida..i svima njima iza..s treninga su išli..dobro me nije auto pokupilo..još dugo san gledala za buson..a onda i danas..trening otvoren za javnost..trčala san sa svoga na njihov, nisan stigla na početak..i priko svoje majice obukla crveno - bilu..i uletila pod peku..i vidin njih podilili se u dvi ekipe..i krenili igrati..ogledavala san se oko sebe i samo zamišljala nedilju..dan utakmice..zamišljala san ljude u našin bojama, dvoranu kako gori i navijanje koje se čuje na drugi kraj grada..samo san to zamišljala..oči su mi zasuzile..mutnin pogledon san teško udisala prohladni zrak u dvorani..nakon nekog vrimena trgnila su me dica koja su se grebala za autograme i slike..sve san ja imala u torbi..i fotoaparat i papire..ali nisan mogla..ostala san skamenjena siditi..i gledati ih..samo ih gledati..pritajena iza ograde, mutnog pogleda i nerazabranih misli..kao neko ko ih voli iz sjene..svo su dobili autograme..svi su dobili slike..a onda su i oni otišli..pa i ja nakon njih..zadnja san ostala u dvorani..sama..osluškujući tišinu, ali, ipak, zamišljajući jednistvo i dušu svih navijača kad budemo pivali onu pismu koju nisan čula od 01.02..onu pismu koju već znaju svi..izašla san iz dvorane..sila na biciklu i ostala u crveno - biloj majici..nisan je tila skiniti..i evo sada..iščekujen nedilju..sutra dolaze na trg..a ja ne mogu doći, to je za mene ko mali smak svita..moran u Split nešto..i toliko mi je krivo što ću propustiti trg..ali drži me ta nedilja..i srida..drže me ta dva dana..za koja znan da će spasti u zbirku najlipših u mon životu..ali ima nešto zbog čega se non stop ovih dana osićan kao da mi nešto fali..i pišući ovo, svatila san što je to..Pere..on..Pere, nemaš pojma koliko mi fališ kad gledan naše..dok igraju, dok se druže..a tebe nema..tila bi da se vratiš, i iako znan da se to vjerojatno i neće dogoditi, gajin nadu..jer Pere, ti si jedan od mojih heroja..jedan od onih koji se ne zaboravljaju..nikada..i samo da znaš..iako si otiša, nikad te nećemo zaboraviti..Pere, fala za sve..evo sad san se i rastužila..o ne..ma sve je u redu..i tako..nedilja..u osan sati..još sebi ne virujen u sve ovo što se dešava, još ne virujen u one reklame po Zadru di je slika naših i priko nje napisano "Kao da je dio sna.."..ovo je stvarno jedan san.. i ne želin se probuditi..nikada..ovo su mi jedni od najlipših dana..a što će tek biti u nedilju..takva će me euforija uvatiti..neću ni zamišljati..cili dan će mi suze ići..od sriće..Kauboji, i ne znate koliko me uveseljavate..koliko me činite sritnon..virujte mi, ima nas koji živimo za vas..ima nas..ali jedno je sigurno..u nedilju i sridu cili Zadar živi za vas!!!!..Nakon godinu dana opet ćemo biti jedna duša, jedno tilo..i ne mogu dočekati da to doživin..zauvik vaša..Marta..
Post je objavljen 12.06.2009. u 22:21 sati.