Možda sam se ljubavi bojala, možda... I onda kada mi je bila na dohvat ruke,,kada sam njen zadah osjećala na vratu izmigoljila sam joj se da me ne zgrabi i zauvijek odvede u svoje beskonačnosti. Bojala sam se da ne umre dio mene koji je vapio za slobodom, za letom,,,
Bila sam leptir koji je kružio oko pokušaja smiraja u prohladno jutro, koji se nije znao probuditi pored nekoga, jer se bojao da je taj netko iluzija, da je sreća privid. Toliko sam bila uplašena, i toliko sam svoj strah skrivala duboko u ponorima svojih misli, okrutno sam kažnjavala sebe, i brojala samotne noći, jednu za drugom,,pa godine.
Strah se nevidljivim koracima približavao tuzi , spojivši se u nepodnošljivost samoće...
Željela sam ljubav, gladna sam je bila. A nisam znala primiti. Ni ono što sam svim srcem željela. Za što sam molila. Ali nisam znala...
Moja krila bila su prevelika za njegovog neba, moj let bio je moj kraj.
Leptir je lijep samo kad je sam ,,, u letu.
Post je objavljen 04.06.2009. u 22:40 sati.