Tišina ih je obvijala.
( Za to vrijeme... )
Ja, Veki i Alex smo prolazile gradom. Za razliku od grobne tišine kod Sussie, nas tri smo veselo šetale i pjevuckale neku pjesmicu. Alex se okrenula i pogledom ciljala nekog dečka. A kako i ne bi kad je bio... jednostavno sladak!
Okrenula sam se i ja te porumenjela od glave do pete kad nam je dečko prišao. Njegove zelene oči... Ma izgledao je tako nestvarno. Prišao je Alex.
- Koliko je sati, znaš li? - upitao je. Glas mu je bio tako mekan i melodičan...
- Neznam ali Vedrana ima sat. - rekla je i pokazala na Vedranu. Neznam zašto, al on njoj uopće nije bio sladak. Ja sam htjela u zemlju propast kad se približio Vedrani koja je stajala kraj mene. Probola ga je pogledom.
- Neznam. - rekla je ledeno.
Znala sam da će mene pitati. Zato sam nataknula slušalice mp3a koji mi je uvijek visio oko vrata.
Još uvijek sam bila zarumenjenja pa sam izvadila mobitel i hinila kako sam bijesna da kako bi dečko pomislio da sam crvena od ljutnje.
- Podne. - promucala sam jer nikako se nisam mogla natjerati da hinim ljutnju kad pred menom stoji vjerojatno najslađi dečko. Još uvijek sam umirala od srama.
- Hvala. - nasmiješio se. E da je meni takav glas...
Kao da potok žubori. Ma s kojeg je on svijeta?! Precute je.
Njegova smeđa kosa je bila uredno počešljana a neki njegovi su ga frendovi promatrali.
Ma jel se to oni meni smiju?! E sad ću ih napucat na Mars.
Hehe, malo sam nervozna. ( Zapravo umirem od nervoze, nemogu ništa reć. Počinjem biti kao Sussie... )
Pogledala sam ga u oči. E nisam više mogla podnijeti taj pogled. Ne, moram ostati vjerna.. Glava će mi puuknuuti!
Je istina je da je slađi od Mikea al ipak je Mike bolji i ... no priznajem, nula je prema ovom dečku.
Ma daj, idemo... ajde Alex, ma daj odvrati pogled, juhuuu...
Odjednom Alex se osjetila čudno. Njena ogrlica je zasvijetlila. Odjednom, oko nje se stvorio veliki nevidljivi štit. Dečko se namrštio i otišao.
I ja i Vedrana smo sve primjetile. Alex se uhvatila za glavu. Užasno ju je boljela.
- Jesi okej? - upitala ju je Vedrana.
- Ne, da, hm... - mucala je Alex. Ja je nikaaad nisam ovakvu vidjela.
Pogledala sam njenu ogrlicu. Svejtlo se polako gasilo.
Sjele smo na zidić.
- Ja mislim da je to radi nakita. - rekla sam i dalje sumnjičavo pogledavajući ogrlicu.
Alex i Vedrana su je također pogledale.
- Imam ideju. Uzmi je u ruku, skoncentriraj se i pomisli na mačku.- rekla je Vedrana.
- Jako smiješno. - odvratila je Alex onim svojim glasom.
- Ma samo pokušaj. - rekla je Vedrana.
Alex ju je pogledala svojim pogledom: ma-nisi-ti-svoja-al-ipak-ću-to-učinit-jer-ćeš-mi-inače-stavit-svoju-smrdljivu-čarapu-pod-nos.
Učinila je to. Hladni metalni privjesak je dotakao njene ruke. Odjednom, oko nje je kružio vrtlog ledenih strelica a ona se sve više podizala u zrak. Vrisak je proparao zrak.Strelice su se spojile u ledenu kuglu a Alex je bila u njoj.
Ja i Vedrana smo preplašeno buljile u nju. Nismo ništa mogle reći. Samo smo drhtale.
Kugla je pukla i razbila se u tisuće komadićaka.
Pred nama je stajala predivna siva mačka plavih ušiju i ledenih očiju. Po njoj je bilo nekoliko plavih bisera.
Plavi vršak repa. Kod šapa su bile dvije metalne narukvice posute biserima.
Skoro sam se onesvijestila. ( Ma dobro, jesam, onesvijestila sam se. )
( Nekoliko minuta kasnije... )
- Eh, gdje sam... - mrmljala sam.
- Sve je okej. - rekla je Alex koja je ponovno bila ona.
- Znači, pomoću nakita se možemo pretvoriti... - mrmljala je Veki.
To nas je saznanje plašilo...
***
Meni je post- užasan.
Stvarno.
Nisam imala baš inspiracije. Dođe mi da zatvorim blog.
Post je objavljen 29.05.2009. u 19:49 sati.