Mjesec dana smo u vezi. Znamo se tek nešto duže od toga. Ali jedno sigurno znam - voli me. Iskreno i beskrajno. Volim i ja njega, ali kvragu, imam 15 godina, šta ja znam o tome?
Izašli smo ovu večer ja i on, napokon sami. Bez moje rodice, bez mojih prijateljica ili njegovih prijatelja - samo ja i on. Negdje oko ponoći smo se izgubili iz diska i otišli na jedno mjesto. Ležala sam mu u krilu, pričali smo i on mi je pjevao neke ljubavne pjesme. Onda je skrenuo na temu o braku, rekao kako je se prije bojao braka jer je to prevelika obaveza. Bojao se i zato što jednostavno se nije mogao vezati za jednu osobu za svoj cijeli život.
Ali ja? Ja sam mu posebna. Samnom mu je drukčije. Samnom može pričati, smijati se i plakati. Samnom mu netreba nitko drugi - ja sam mu dovoljna. Mene iskreno voli. Već odavno planiramo kako ćemo živiti zajedno kada ja završim školu, planiramo i djecu imati, već smo se odlučili i za ime. Ali to je sve više iz šale, ništa ozbiljno.
"Ima nešto što ti jednostavno moram reći." Pogledao me je ozbiljnim pogledom, iako se trenutak prije smiješio. Znala sam o čemu se radi. Odmah sam znala.
Dignuo se i kleknuo ispred mene. Govor. Počeo je držat govor ali ja nemam pojma šta mi je rekao. Smišljala sam svoju reakciju na sve to. Odglumiti ću nešto.
"Hočeš li se udati za mene?" Pitao me je.
U glavi mi je odzvanjalo njegovo pitanje. Nemogu reći ne. Jednostavno nemogu jer... Nemogu. Ne želim. Ali ako reknem da, gotovo mi je. S njim ću zaglaviti za svoj cijeli život. Ne da je to loša stvar, nego jednostavno ne vjerujem da sam našla "onog pravog" sa svojih bijednih 15 godina.
"Da" Odgovorila sam ipak. Nisam sigurna zašto.
On je reper. Pa stoga, nosi hrpu prstenja na ruci. Ok, nije baš hrpa, ima 5 prstena na jednoj ruci. Skinio je jedan i dao ga meni. Zagrlila sam ga i zamalo zaplakala. Neznam je li to bilo od tuge ili sreće. Još uvijek neznam.
"Hvala ti Bože" Prošaptao je gledajuči u nebo, nasmješenog lica.
Ja nisam ništa rekla, samo sam ga čvrsto držala u svom zagrljaju.
"Ovo još nije prava prosidba. Kad bude prava, onda ćemo imat feštu." Našmješio se. "Ali zasad... Eto, imat ćeš taj prsten." Nastavio je. "Samo nemoj reći nikome. Znaš kakvi su ljudi. Reči će da je prerano, da se prekratko znamo i da brzamo."
"Neću reći nikome." Rekla sam mu. I neću. Nikome koga znam, barem. Ovo se ne broji. :)
Zajebala sam. Uvijek zajebem. Nisam normalna. Neznam... Neznam ni sama šta tražim. Neću biti jedna od onih koje će se rano udati. Nema šanse. Možda sam pristala, ali to ne znaći da datum vjenčanja neće biti negdje u dalekoj 2015. Ja to odlučivam. On ionako voli kad ja preuzmem kontrolu.
Ne sumnjam da će mi život s njim biti lijep. Znam da mi ništa neće faliti. Ali damn, ja imam 15 godina.
A jbga, volim ga.
Post je objavljen 24.05.2009. u 02:55 sati.