Fuj fuj fuj. Da znate da uopće nije kul, bu-bu ni če-če nemati inspiracije. Jučer sam napisala čitav post, i kad sam vidjela rezultat, pobrisala sam ga face zgađene ko da mi je netko pod nos šutnul govno. Razvodnjeno. Užas. Moj post, ne govno.
Isti je razlog zašto nikako da napišem i pošaljem pismo prijateljici u Osijek. Imamo mi brojeve jedna od druge, čujemo se dosta često, ali ja sam razočarana što mi već godinama nitko ne piše pisma.
Kad sam bila djetešce, pisala sam pismo Smibu.
Dragi Smibe!
Zovem se Ivana i idem u drugi razred osnovne škole Mirka Šeširka. Volim skupljati salvete, sličice iz Letećih medvjedića (opet oni, op.a.) i razglednice. Željela bih se dopisivati sa svojim vršnjacima iz cijele Hrvatske. Moja adresa je...itd, itd.
Dobivala sam hrpe pisama, uglavnom sve po istom kalupu, al to mi je bilo skroz okej. Vjerovali ili ne, do 8. razreda sam se nastavila dopisivati s jednom curom iz Istre. Čak smo se i upoznale kad je došla sa starcima u Zagreb na neku ritmičku pizdariju. E to je bilo kul. Ne ritmička pizdarija, neg dopisivanje. Svakodnevno iščekivanje novih informacija - o dečkima, prvim kapima alkohola, jebenim bekstritbojsima i slično.
I nakon, o majko mila...sad ću priznati...10 godina, meni dopizdilo da sam tolko ovisna o netu i o mobitelu, i rekoh, ja oču da mi netko piše pisma. Fala bogu pa sam našla dovoljno ludu spodobu koju mogu iskoristiti za svoj pakleni plan. I njoj trebalo pun kuuuuukac vremena da napiše to pismo, al eh, napisala ga. Dobila sam ga par dana nakon rođendana. Ergo, lopta je u mojim rukama. Nogama zapravo, više volim nogomet. Iako sam apsolutni antitalent za bilo kakvu fizičku aktivnost osim seksa.
No da, skrećem s teme. Ispričavam se i pokrivam ušima.
Daklem, jebena dva tjedna nisam u stanju napisat pismo. Kao što vidite, ni na blogu mi ne ide baš...
Ja bi jednu finu dozu inspiracije, pa makar i injekcijom u guzicu, samo da prestane ovo mučeeenjeeee!!!!
Da, enivej. Neću vas dalje mučiti svojom „mentalnom masturbacijom“ (slušajte Placebo, toplo preporučam).
E, da. U subotu izlazim pred streljački vod. Rešetat će me pitanjima, a ja ću po običaju imat tremu i neću znat ni zucnut. A kad otprem usta, nekakva bedastoća bu izletila van, već znam.
Recite mi, zašto moj mili dragi mora imati tolko rodbine, i zakaj ih ja skoro sve moram upoznati istovremeno? Barem komada 30? Zemljo, otvori se!
Joj, glupače, skoro zaboravih. Jel i vama fale pisma?
Pusa od fizičarke, zbunjene iznimno.
Post je objavljen 18.05.2009. u 23:55 sati.